Male tajne velikih majstora trcanja svet po meri

Male tajne velikih majstora trčanja

Smatram da uopšte nije teško početi da trčiš. Evo, na primer ja. Počinjem da trčim već dve godine. I počnem ja. Pretražim net, nadjem plan trčanja,  napunim telefon odličnom muzikom i krenem da trčim. I budem istrajna. Zaista budem. Pet dana se držim plana. Onda počne da pada kiša. Danima. Odlučim da preskočim par dana, dok se vreme ne prolepša. Onda mi kosa bude sveže isfenirana, pa odlučim da preskočim i taj dan, da ne pokvarim frizuru. I ne znam kako to… ali… počela sam sjajno. Trčala po planu svih pet dana, a kako se desilo da već mesec dana ne trčim, nije mi jasno.

Nije teško početi da trčiš. Pokrenem se ponovo. Budem istrajna, jaka volja je veoma bitna. Dve nedelje kombinujem hodanje i trčanje. Sve po planu, kako su stručnjaci rekli. Onda sretnem neke poznanike koji trče bez prestanka po ovom keju vec danima. Ni ne spavaju, ni ne jedu, samo trče. Kao Forest Gamp. I uvek su nasmejani. A vidi mene. Ja čitave dve nedelje trčim, mučim se, a i dalje ne mogu da spojim više od par minuta trčanja u kontinuitetu. Slabo ja napredujem. Toliko prolivenog znoja, toliko muke, ali…Nije to za mene.

Onda čujem neku dobru pesmu. Pesmu koja pokreće. Prosto me poziva da počnem da trčim. Do sada sam već iskusna u počinjanju, pa znam da nije teško početi da trčiš…

Teško je pobediti sebe.

Teško je promeniti navike.

Teško je promeniti pogled na svet.

Ali nije nemoguće.

Potrebno je zagledati se duboko u sebe i dokučiti da sve sto hoćeš to i možeš.

Ja volim da budem okružena ljudima koji me inspirišu. Volim da učim od njih. Ono što je meni potrebno, a verujem i mnogima od vas, je vetar u ledja. Imam tu sreću da poznajem neke mnogo istrajne trkače, ljude koji su uvek pozitivni i spremni da svoje iskustvo podele sa drugima. Za mene, oni nisu samo vetar, oni su oluja.

 

Josip Bagi

Josip-Bagi

Momak koji do sada ima istrčana tri polumaratona i jedan maraton. Rekreativno trči još od srednje škole, a pre godinu dana počeo je da učestvuje na trkama.

Od njega moram da saznam gde nalazi motivaciju za trcanje. Šta ga pokreće i šta mu daje snagu da istraje.

“Sama pomisao da se kroz trčanje opuštam i izbacujem svu negativnu energiju koja se nakupila u telu je dovoljno jak motiv da odem i istrčim isplaniranu deonicu za trening. Ako želiš da istrčiš polumaraton, bitno je da imaš volje i da si odlučna u toj nameri. Ostalo sve dolazi laganim i postepenim treningom koji bi trebalo da traje 2-3 meseca različitim načinom i intezitetom, u zavisnosti za koje vreme želiš da istrčiš polumaraton. Mada, i tu dosta zavisi od nas samih i predispozicija koje imamo i nosimo u sebi od samog našeg rodjenja.

Moraš biti i fizički i psihički veoma spremna, vredno da radiš dok traju pripreme, jer kao što se kaže medalja se osvaja na treningu…na trci samo odeš po nju! Najbolje ćeš se motivisati ako sebi odrediš jasan cilj zbog kojeg trčiš. Neko želi da se zabavi, neko da smrša, oslobodi se stresa, upoznaje se sa ljudima, neko da trči polumaratone, maratone ili ultramaratone, poboljša svoje zdravlje i slično. Bitno je samo biti uporan, odrediti i imati svoj cilj prema kome gaziš odlučno!

Medjutim, ne smeš otići u drugu krajnost. Ne preteruj sa treninzima, jer tako izazivaš kontra efekat i postoji mogućnost da zadobiješ neku povredu. Obavezno se uvek zagreješ pre početka trčanja, a posle se istegneš. Odmor posle kvalitetno istrčane deonice je veoma bitan kako bi se mišići oporavili i regenerisali za to vreme. Kada se pojavi bol, to nam telo šalje znak da treba odmah da stanemo.

Ako se još uvek dvoumiš, pomisli samo koliko je trčanje pristupačno i lagano. Potrebne su ti samo patike i dobra volja. Plus: jačaš imunitet, bićeš otpornija na gripe, prehlade i alergije, jačaš srčani mišić, jačaš volju, poboljšavaš mentalne funkcije tako što povećavaš protok krvi u mozak, jačaš pluća i sagorevaš višak kalorija. Vremenom izgradiš veće samopouzdanje zato što postižeš željene rezultate, zato što znaš da imaš tu moć da ostvariš svaki zacrtan cilj i upoznaš gomilu novih, pozitivnih ljudi.

Kada trčim vodim bitku sam sa sobom, uz muziku budem u svojim mislima i prepustim se koraku da me nosi. Volim trčanje jer je to način da prevazidjem sopstvene granice.”

 

Slobodan Atanasov

Slobodan-Atanasov

Ne može da zamisli život bez trčanja. Osećaj slobode i pročišćenih misli je ono što je učinilo trčanje sastavnim delom njegovog života. Dok broji pretrčane kilometre, saznanje da radi nešto dobro za svoje telo i svoj duh je ono što ga iznova vraća na trkačku stazu. Priznao mi je da joj se ne raduje svaki put, ali joj je uvek istinski zahvalan kada je istrči.

Bez dobrog treninga nema ni dobrih rezultata. Nama početnicima u trčanju Slobodan savetuje da prvo odaberemo kraće staze: “Trčanjem ne vežbaš samo fizičku snagu, već i mentalnu i to u mnogo većoj meri nego što misliš. Ta mentalna snaga će te i odvesti na kraju do cilja, samo treba da je treniraš kroz nedeljne treninge. Svako može da istrči polumaraton, samo treba da se zapita da li želi. Posebnih priprema i nema, ako bar dva puta nedeljno trčiš po 5 ili 10 kilometara možeš da računaš da ćeš sigurno istrčati 21 kilometar. E sad, koliko brzo, to zavisi samo od tebe.”

Čak i njemu, koji je do sada istračao dvadesetak polumaratona se desi da ponekad napravi pauzu u trčanju od nedelju ili dve. Kada mu je potrebno da se ponovo pokrene, a ne može snagu da pronadje u sebi, motivaciju nalazi u ljudima sa kojima trči, jer oni su sastavni deo njegovog treninga. Sa njima deli istu strast i po suncu i po kiši i po snegu. Radost trčanja za njega je upravo u tom druženju.  Da bi se lakše organizovali i dogovorili oko trčanja, Slobodan i njegovi drugari imaju svoju grupu na Facebooku koja se zove Trkači Novi Sad. Tu se dogovaraju oko trčanja i motivišu jedni druge.

Kroz iskustvo se uči. Dobre i kvalitetne patike jako su bitne svakom trkaču. Slobodan je to naučio na teži način, jer je na početku vodjen neiskustvom, krenuo na polumaraton u platnenim patikama. Zacrtao je sebi da mora proći kroz cilj. Medjutim, platnene patike mu nisu bile saučesnik u toj trci. Dva kilometra pre cilja, bacio ih je, i odskakutao bos, ali trku je uspešno završio.

“Ako si se ikada dvomila u vezi sa trčanjem, moj savet je da odmah izadeš napolje i pokreneš se, jer će to biti početak jedne lepe priče, koja će ti doneti mnogo radosti i sreće,” veselo mi poručuje Slobodan.

 

Petar Šuša

petar-susa
Svoj prvi polumaraton je istrčao u martu 2015. godine, a već krajem te godine savladao je 52 kilometara dug ultramaraton Osijek-Apatin. Kada sam pročitala njegov blog, prvo što sam poželela je da (opet) počnem da trčim. Petar se ne slaže sa mnom, i tvrdi da je njemu najteže bilo da krene. Po zanimanju je profesionalno vojno lice, pa je na radnom mestu dobio povredu koja ga je držala podalje od bilo kakve fizičke aktivnosti čitave tri godine. Sport mu je u krvi, pa je tokom dugog oporavka, više puta poželeo da se fizički aktivira. Izbor je pao na trčanje, iako je prema njemu imao odbojnost, ali ipak ono neće smetati oporavku od prethodnih povreda. Jedino što je tada znao o trčanju je da je to, kako sam kaže, nešto monotono.

„Krenuo sam postepeno. Prvi cilj mi je delovao prilično nedostižno: 20 minuta neprekidnog trčanja. Nakon što sam njega dostigao, obaveze su me preplavile i ponovo sam napravio pauzu tokom zime.“ Aha! Petar isto kao i ja :)

Petrov vetar u ledja bila je drugarica, koja je uspela da istrči polumaraton, i koja ga je motivisala da to isto uradi i on: „Tada sam na to gledao kao na nešto veliko i teško dostižno, toliko teško da sam to stavio kao jednu od novogodišnjih odluka za 2015. godinu: da istrčim 1 (JEDAN) polumaraton. To je tada bila sva moja trkačka ambicija.

Do tada gotovo da nisam ni znao da se neko bavi ovim sportom- trčanjem na duge staze. Osim Olivere Jevtić za koju se ponekad čulo preko televizije, nisam imao predstavu da ima još neko ko trči maratone i slične trke. Onda sam krenuo da o tome čitam, o treninzima, o rezultatima, o trkama… upijao svaku reč, sve principe treninga, beležio sve što me je interesovalo… i to krenuo da primenjujem na sebe.

Treninge nisam preskakao ni po najlošijem vremenu, bio sam odlučan da uspem. U početku nisam imao ništa posebno od sportske opreme- neke iznošene patike, trenerku, laganu jaknu, kapu, rukavice, štopericu na telefonu… i to je bilo dovoljno.

Napredak u trčanju je veoma brz, i svaki sledeći trening je kvalitetniji, a rezultati očigledni. E baš TO je ono što u ovom sportu ljudi vole- stalno se napreduje, i to se odmah vidi.

Tako sam i ja posle 3 meseca treniranja istrčao Novosadski polumaraton.  Prve, prave trkačke patike sebi sam kupio tih dana, pred maraton.

Umesto da tada završim svoju trkačku karijeru, pošto sam ispunio „novogodišnju odluku“, to je bio tek početak. Zagrizao sam i upao u  kolo iz kojeg nema izlaska. :) Tako se i razvila ta neka posebna vrsta ljubavi- to nije samo sport, to je druženje, tu su jako dobri i zdravi ljudi, to je i neka vrsta meditacije. Svaki trening i trka su prilika da se ojača i psihički i fizički.”

 

Trčanje je metafora života – vraća ti onoliko koliko uložiš. Najveći izazovi sa kojima se suočavaju svi koji se bave trčanjem je da pobede svoj um. Telo brzo napreduje putem redovnih treninga, a psiha je ono što pokreće i gura napred. Ove dve komponente se nadopunjuju i vremenom jačaju. Osim lepog tela, trčanjem postajemo bolji ljudi, koji imaju snagu da ostvare svaki svoj zacrtani cilj. Zato patike na noge i potrčimo zajedno. Ovoga puta – do cilja.

 

 

 

Preporučujem vam i ove tekstove:

2 Comments

  • Jelena 22/02/2016 Reply

    Ovaj tekst mi je došao k’o kec na 11 :)
    Čekam lepo vreme da krenem s trčanjem, a ovi dani su prava najava. Idem na vežbanje skoro redovno, ali trčanje mi je ljubav iz gimnazije.
    Juče se baš dogovaram s drugaricom kad ćemo i kako… i još ovo pročitam danas… Znači – to je to :)
    Hvala!

    • Mimi 02/03/2016 Reply

      :) samo napred. I javite kako napredujete 😉

Leave a Reply