Otkada znam za sebe, znam i za jogu. U mojoj porodici joga se vežbala skoro svakodnevno. U početku sam je doživljavala kao prijatno provedeno vreme sa roditeljima, medjutim, kako sam odrastala shvatila sam da je ona mnogo više od toga. Joga nisu samo vežbe koje mogu da uradim mnogo bolje nego mama, joga su i one čarobne, zabranjene knjige, koje stoje kod tate u ormanu. Listala sam ih, kada su mi bile na dohvat ruke, čitala odlomke, ali kada sam čula recenicu: “Ti si još mala za te knjige” znala sam da ću ih se veoma brzo dokopati i pročitati od korice do korice. Stajale su na najvišoj polici, i zaista nije bilo šanse da ih dohvatim, čak ni ako se popnem na stolicu. Tada sam shvatila da mi treba plan. Da treba biti mudar i planirati korak po korak. Vrlo brzo sam pronašla način da se popentram tako visoko, da rukama mogu da dohvatim plafon. Magične knjige su konačno bile u mojim rukama, zahvaljujući mom trudu. Uspela sam.
Ono što sam u knjigama otkrivala bilo mi je i zanimljivo ali i neshvatljivo, tako da sam kao nešto potpuno prirodno prihvatila da je joga spoj tela i uma i da ako zaista želiš da napreduješ, moraš to činiti polako i sinhronizovano.
Rečenica koju sam upamtila bila je da kada jednom počneš da radiš na sebi, to je put koji na koji se uvek vraćaš. Čak i ako skreneš, zalutaš, uvek ćeš se nekako vratiti i nastavitti tamo gde si stao.
Tako je i bilo. Vežbala sam svako veče sa roditeljima, čitala i učila o životu. Onda su došle devedesete, lude i nesretne, i nekako sam skrenula sa Puta i prestala da se bavim jogom i sobom. Mrak u nama. Mrak oko nas.
Sada kada gledam na taj deo života, imam osećaj kao da sam ga prespavala. Probudila sam se jednoga dana na žutoj prostirci za jogu. Svakim udahom ja sam imala osećaj da se vraćam kući. Tamo sam gde pripadam. Gde sam oduvek bila svoja. Kao da sam pronašla davno izgubljeni delić sebe. Taj osećaj ispiunjenosti bio je ono što mi treba i tada sam obećala sebi da mu više neću okretati ledja. Od tada, joga je svakodnevno prisutna u mom životu. Daje mi fizičku ali i psihičku snagu.
Škole, seminari i edukacije koje sam pohadjala samo su logican sled nadogradnje mene kao jogine, i potvrda da je prva rečenica koju sam pročitala iz one magične knjige sa početka ove priče zaista tačna. Možda te život natera da skreneš sa puta, ali ti poseduješ unutrašnju mudrost koja će te kad tad vratiti na pravi put. Potrebno je samo da joj veruješ. Da veruješ sebi. Onda možes sve da pomeriš. Svet da pomeriš. I da stvoriš svet po meri.
Kada sam osetila da sam spremna da ovo fantastično putovanje podelim sa drugima, stekla sam sertifikat joga instruktora uz vodjstvo učitelja dr Predraga Nikića, i tako postala sertifikovana od strane Joga saveza Srbije koji je registrovan u nadležnom Ministarstvu Republike Srbije, Evropskoj, Internacionalnoj i Globalnoj Joga Federaciji.
