Toplo letnje veče. Drugarica i ja sedimo u centru grada, ispijamo limunadu, i ćaskamo. Ona počne da se raspituje za časove joge kod mene, ispita me sve do detalja, kako čas izgleda, zašto vežbati baš jogu, koje su prednosti jutarnjeg vežbanja… Ja joj strpljivo odgovaram po ko zna koji put na svako njeno pitanje, a onda je direktno upitam: “A zašto ne dodješ da vežbaš sa nama?” Ona se zagleda u mene, blago povije ramena, spusti pogled i tiho mi kaže: “ Moram nešto da ti priznam. Ja sam jako loša u jogi. Prosto ne mogu da se savijem, nisam u kondiciji, ja bre čak ni prste na nogama ne mogu da dohvatim. Čak ni ako se jako potrudim.”
Nije ona usamljena u svom stavu. Mnogo puta sam čula izgovore tog tipa i mnogo puta sam objašnjavala zašto u jogi ne možeš biti loš. Za praktikovanje joge nije bitno da li možete da se savijete toliko da bez problema dodirujete prste na nogama. Čak i ako nikako ne upevate da mirno stojite na jednoj nozi, dubite na glavi ili rukama, vi i dalje možete biti dobar jogin ili jogina. Nije čak ni bitno da li vežbate 10 godina ili 10 dana. Nije poenta da svaki položaj na času izvedemo tako da liči na one slike sa Instagrama. Naravno da svaki od njih ima neko mnogo cool ime, pogotovo kad se izgovori na sanskritu, naravno da svaki od njih ima puno psihičkih, fizičkih i energetskih dobrobiti za telo, ali čak i ako ništa od svega toga ne znamo, ipak možemo biti sjajni u svojoj praksi. Svi ti položaji nas vode ka unutra, pomažu nam da osvestimo sebe i svoje telo.
Naše joga prostirke su poput ogledala. Pomažu nam da vidimo na koji način se krećemo kroz život. Za mene, joga počinje na času, ali se nastavlja i kada se on završi. Svakodnevica je mesto na kojem primenjujem sve ono što sam na času naučila.
Reci mi kako vežbaš i reći ću ti ko si
Kako pristupamo asanama, tako pristupamo i raznim situacijama sa kojima se susrećemo u životu. Neke prihvatamo sa radošću, a neke sa strahom. Neke su lagane, a postoje i one koje su ogroman izazov za nas. Obratite pažnju na to kako pristupate vežbanju i naučićete mnogo o sebi. Kako reagujete na odredjene situacije i šta vam um tada poručuje. Kada ste uplašeni, kako se borite sa strahom? Kako radite vežbe koje volite, a šta se dešava kada dodjete do onih koje najradije želite da preskočite? Da li vam je bitnije kako ste odradili položaj ili kako se u njemu osećate?
U jogi, kao i u životu, smenjuju se sitacije u kojima nam sve ide lako, sa onim napornim i nama strašnim stvarima. Bitno je shvatiti da su i jedne i druge sastavni deo vežbanja tj. života. Kada naidju izazovi ili situacije koje nas plaše, treba pustiti radoznalom detetu koje živi u nama, da istraži šta to postoji sa druge strane straha. Dozvoliti mu da proba stvari koje nikada ranije nije radilo. Onoga trenutka kada shvatimo da smo izašli iz svoje zone komfora, i da smo pobedili strah, dobićemo ogromno samopouzdanje i veru u sebe. Otkrićemo da smo se sve vreme zapravo borili sa sobom i da smo iz te bitke izašli snažniji.
Zašto kažeš joga a misliš život?
U jogi učimo umetnost življenja u sadašnjem trenutku, umesto da svoj um umaramo stvarima koje su se desile ili onima koje tek dolaze. Vremenom, kako budemo napredovali u joga praksi, naučićemo da pristup koji smo imali juče, ne može uvek da se primeni na stvari koje nam se danas dešavaju. Učimo da slušamo šta nam um i telo poručuju. Ovde i sada. Danas.
Potpuno je prirodno da ljudi kada prvi put dodju na čas uporedjuju sebe i druge vežbače. Zato ih ja nežno, ali uporno podsećam da jogu treba vežbati zatvorenih očiju. Joga nije takmičenje. Svako telo je priča za sebe i svako svoje praktikovanje prolazi na drugačiji način. Vrlo je bitno da dopustimo sebi da budemo početnici i da svoj početak ne uporedjujemo sa nečijom dugogodišnjom praksom. Osluškujući sebe i svoje telo na pravi način, shvatićemo da u jogi ne možeš biti kao neko drugi. Svako je jedinstvena priča za sebe. Ono što se dešava na tudjoj prostirci, ono što neko drugi može (ili ne može) da uradi, apsolutno nema veze sa onim što se dešava na našoj prostirci i u našem životu.
I loši dani će proći
Posle svakog časa osetićemo se puni snage, pozitivne energije i kao da je ceo svet pod našim nogama. Ok, to negde svi znamo..ali šta je sa onim danima kada nam ništa ne ide od ruke, kada nemamo volju ni za čim i jedino što želimo je da dan provedemo pod ćebetom sa velikom Toblerone čokoladom u rukama?
Poslednja stvar koja nam tada pada na pamet je da provedemo narednih sat vremena zagledani u sebe, svoje osećaje i svoj život.
Međutim ono što sam naučila na teži način je to da onda kada najmanje želimo da vežbamo su upravo trenuci kada nam je joga najpotrebnija. Asane koje najviše izbegavamo treba da radimo najčešće.
Zbog svega ovoga, ono što sam tada rekla svojoj drugarici jeste da u jogi ne možeš biti lošiji od nekog drugog. Joga je ogledalo, alat i mudar učitelj. To je putovanje kroz sebe do samoga sebe. Ljudi oko nas nisu tu da bismo se uporedjivali sa njima, već da bi nam pružili podršku i svest o tome da iako mnoge stvari možemo i sami, mnogo je lepše disati u društvu.
