Jedna od mnogih stvari koje volim u jogi je onaj fenomenalni osećaj kada bosim stopalima stanem na joga prostirku. Rano jutro, ja tek probuđena, telo koje odbija da se razbudi… sve do momenta dok ne zakoračim na svoju prostirku. Tog trenutka počinje magija.
Lagana muzika u pozadini, mirišljavi štapić, duboko disanje i odjednom misli postanu bistrije. Toliko puta u životu smo se uporedjivali sa drugima, konstantno procenjivali svoje sposobnosti sa stalnim pitanjem u vazduhu da li sam možda mogla da učinim više, da se potrudim više, da volim više, da dam više…
Međutim, kada stanem na prostirku, onaj moj unutrašnji kritičar, odjednom izgubi moć govora. Moja prostirka je moj prostor gde ja u potpunosti mogu da budem JA, da budem svoja i potpuna. Mesto gde uronim u svoj dah, pokret, usredsređena i oslobođena bilo kakve kritike. Nije bitno da li osoba pored mene stoji na jednoj ruci, sa nogom iza glave – ovo je moj prostor i moje vežbanje. Moje telo. Mesto gde se utišaju svi unutrašnji demoni, mesto gde volim sebe.
Magično mesto na kojem počinje život. Moj život.
