Srbijo, vreme je za zbogom

Našminkala sam se kompletno, obukla najelegantniju haljinu, obula visoke potpetice, sipala sebi slatki bermet, uzela tablet i počela da pišem. Naspram mene je ogledalo, povremeno namignem svom odrazu i nazdravim. Za sve prokockane šanse. Za sve neprospavane noći. Za sve neuzvraćene ljubavi. Za jednu posebno. Onu najveću. Životnu.

Sećam se, kada smo studirale, moja Jelena i ja smo širom otvorenog srca kupovale majice sa likom naše ljubavi. Imale smo istu ljubav i delile smo je, kako samo iskrene prijateljice znaju. Da nam je tada neko rekao da je ta ljubav neuzvraćena, nasmejale bismo mu se u lice. To je nešto naše, naš grad i naša zemlja. Mi je volimo i ona voli nas. Kako smo samo bile naivne!

Jelena se osvestila mnogo pre mene, spakovala ceo svoj dotadašnji život u 2 kofera i otišla: ”Treba znati stati kada je kraj.” Gledala sam je dok je odlazila i ništa mi nije bilo jasno. Kakav kraj? O čemu ona priča? Pa naš grad je prelep! Na primer u proleće kada sve ozeleni. Ili leti, kada su sva dešavanja na Štrandu. Jesen u Novom Sadu ima hiljadu najlepših boja. A tek zima…Sunce tudjeg neba neće je grejati kao što ovo naše greje, odmahujem glavom dok se ona okreće, mahne mi i ode da se ukrca u neki bolji život.

jelena-i-ja

“Ne vredi. Nema smisla. Odlazim.” Reči su koje sam u godinama koje su usledile čula bezbroj puta.

Iako ni ja nisam videla smisao, ipak sam ostajala. Nadala se. Plašila se. Zašto ostajemo u lošim vezama? Zašto ne želimo sebi da priznamo da je odnos u kojem se nalazimo jednostrana ulica i da  se ne vredi boriti? Da ljubav nije uzvraćena? Šta je to što nam ne dozvoljava da odemo?

Ja sam se nadala. Nadala sam se i dok su mi bombe fijukale iznad glave. Dok su tenkovi prolazili ulicama mog grada. Dok smo radili kontrolni iz latinskog pod svećama, jer je struje bilo najviše dva sata u toku celog dana. A iskreno, u školi nismo ni za sveće imali, već je na svakoj drugoj klupi bila po jedna sveća. Dovoljno da mozeš da vidiš svoju ruku i da nekako uspeš da potrefiš papir na kojem pišeš. Onda je tata odnekud doneo ogromnu lampu koja se punila ona dva sata kada je bilo struje, a posle je satima mogla da svetli, pa su sva deca iz komšiluka dolazila kod nas da uče. Tada sam naučila da u svemu pronadjem nešto lepo i da se samo na to usredsredim.

I tako sam i radila. Godinama. Videla sam samo lepe stvari u mojoj lepoj zemlji. U novinama tražila samo lepe vesti. Žmurila na crnu hroniiku. Na ulicama videla samo bezbrižne ljude. Žmurila na gužve oko kontejnera. Na poslu pronalazila vesele, pozitivne likove, a zatvarala oči na one nesposobne, polupismene, stranački dovedene. Otkrila mnoge divne jogine, koji su pravi biseri od ljudi. U mom balonu od sapunice, sve je bilo lepo. Zaljubljivala se, iskreno i jako, svaki put kao da je prvi put u životu. Ipak, jednu ljubav ništa nije moglo da nadmaši. Ljubav prema mom gradu i mojoj zemlji.

A onda, u svakoj vezi nastupi jedan moment, kada tvoja duša shvati da je kraj. Koliko god velika bila, svaka ljubav menja svoj oblik. Panta rei. Sve teče. I od tog momenta počinjes da primećujes da ti odnos u kojem mnogo više daješ nego što primaš, ne odgovara. Prepoznaš nemir u sebi. Glas koji ti, najpre tiho, a potom sve glasnije govori: “Vidiš da ne vredi. Sve si pokušala, dala celu sebe i ne vredi. Kupi prnje i dok jos imas imalo dostojanstva, odlazi. ”

I onda odeš.

I budes srećna.

Ili se uplašiš, sklupčaš, jako stisneš oči i ostaneš.

Izbor je uvek na tebi.

Nakon tih velikih, životnih ljubavi uvek ostaju neizgovorene reči. Puno emocija. Sreća, pa papir (tj tablet) trpi sve. Bermet je slatko piće, a čuvenu izreku in vino veritas, naučili smo na časovima latinskog jezika. Pod svećama. Vino mi daje hrabrost da toj mojoj neuzvraćenoj ljubavi kažem iskreno šta mislim, pa čak, možda, i ono što ne mislim, a posle ću se opravdavati da sam to izgovorila u afektu. To nisam ja, to vino iz mene govori.

Jebi se Srbijo. Zbog svih ljudi koje si mi oduzela, jer su pobegli od tebe. Zbog svih gradova koje nisam posetila, jer nisam uspevala da dobijem vizu. Zbog svih poslova koje nisam dobila jer su već bili rezervisani za nekog “zemljaka”. Zbog izopačenih moralnih vrednosti. Zbog crne hronike. Zbog tatinih sinova. Zbog izreke: “ Nije bitno koliko znaš, vec koga znaš”. Zbog bombi. Ratova. Ljudi koji se sa ratišta nisu vratili. Siromaštva. Moralnog i ljudskog. Zbog svih prevaranta koje si štitila. Zbog gužvi i redova. Zbog predugog čekanja na lekarske preglede, ukoliko nemaš neku vezu. Zbog svih onih koji daju i primaju mito. Zbog toga što je to ovde normalno. Zbog loše muzike. Zbog toga što veličaš drolje i kriminalce.  Zbog toga što su pristojna plata i penzija misaone imenice. Zbog toga što nisi ušla u 21. vek. Zbog toga što sam te toliko dugo volela. Zbog toga sto mi tu ljubav nisi uzvratila. Zbog toga što jos nisam otišla.

Nisi mi majka.

Ne volim te više.

Vreme ja da počnem da mislim na sebe.

Vreme je za zbogom Srbijo.

Share

45 comments on “Srbijo, vreme je za zbogom”

  1. Natalija Smisek
    May 21, 2024 at 3:20 pm

    Svaka ti cast za ovo! Tacno je tako sve, od reci do reci! Ti si izuzetna osoba!

  2. Mimi
    May 21, 2024 at 2:32 am

    Hvala ti Natalija :*

  3. May 21, 2024 at 2:46 am

    Tuuzno, a ja pak sve vise cujem ono, mislim da cemo se vratiti za Srbiju…Izgleda trava uvek deluje zelenija u dvoristu preko puta…

  4. marijana
    May 21, 2024 at 2:50 am

    Zalivamo mi prelepu travu komsija ovakvim tekstovima kupovanjem u ideji merkatoru i ostalim radnjama koje drze hravti ili ostali koji nisu srbi a pravimo se da to ne znamo dok prolazimo pored seljaka koji prodaju svoje plodove pored njiva nadajuci se da ce zemljaci kupovati…

  5. Katarina
    May 21, 2024 at 2:55 am

    mislim da svaki covek treba da proba da zivi preko, onda mozes da imas realniju sliku i misljenje o stvarima, i onda nema za cim da ni da zalis. U svakom slucaju koji god izbor covek da napravi snosis posledice, ostao, ili otisao, sve ima svoju cenu, pitanje je da li smo i koliko smo spremni da platimo, i bez cega ne mozemo. Ja nisam besna na svoj grad i volim ga bas onako kako treba da ga volim, i on nije kriv za nase odluke, sami biramo hocemo li ostati ili otici. A neke stvari, kao sto su desavanja u zemlji i razne politicke zavrslame, teorije zavere i ostalo, to su stvari koje ne mozemo promeniti i glupo je pokusavati i biti besan i kriviti nekog drugog za svoje izbore, to ti je sto ti je, uzmi ili ostavi. Lepo je nadati se, i ziveti u nekom izmisljenom gradu iz snova, ali sto se pre covek spusti na zemlju i prihvati realnost kakva god da jeste, to je bolje i lakse da se ide dalje i da se trezveno i zrelo odlucuje. Osim cekanja i nade, treba i ziveti i uzivati u zivotu i svemu sto ti zivot pruza. I mislim da zivot u Srbiji kao i u inostranstvu ima podjednako dobre adute kao i mane, samo je pitanje individualno sta mozes da izdrzis i sta su tvoji prioriteti. Dragi moji ne tugujte za necim sto nemate, mnogo je korisnijije ili prihvatiti svoju realnost ii je menjati, od tuge i vina nema vajde. Ljubim i voim sve moje drage drugare iz drage domovine

  6. Marko
    May 21, 2024 at 2:56 am

    U pravu si trava je zelenija dok ne odes ali kad odes i vidis svaki j.b.ni dan brojs do penzije i cekas da se ponovo vratis i da u svoj „normalni zivot“.Jer ovde je sve tako strano i neshvatljivo nama balkancima i toliko smo primitivni da je nama neobicno da ti neko ne zeli pomoci i da neko ne zeli da gubi vreme sa tobom i da neko ne zeli da popije sa tobom kafu zato sto nema neki interes od tebe i jos puno toga ima zbog cega volim sto sam primitivni balkanac i zbog cega cu se jednoga dana vratiti tamo odakle sam dosao i umreti u nekom „normalnom svetu“ pored ljudi koji su primitivci kao i ja!!!

  7. Lena
    May 21, 2024 at 2:57 am

    @Marko
    Zašto onda brojiš dane do penzije da se vratiš? Šta te sprečava da se odmah vratiš među “normalan svet“, kad ti je tamo toliko loše?

  8. Marko
    May 21, 2024 at 3:12 am

    Sve sam lepo napisao i ne moze svako da shvati. Svi mi razlicito prozivljavamo rastanak od neceg sto volimo. Ali ono sto volim ja ne znaci da ce voleti moja deca mozda ce njima ovo ovde biti u srcu i zbog njihove buducnosti sam ovde ali da bi njima nesto omogucio moram da se zrtvujem dok sam jos mlad i da njima omogucim neku bezbrizniju buducnos a i meni kad se vratim bezbrizniju starost. Nadam se da me razumes. Pozdrav.

  9. Ivan Cirkovic
    May 21, 2024 at 3:14 am

    Svaka joj je kao u Njegosa..

  10. nema veze
    May 21, 2024 at 3:19 am

    deda, nisi gledao House of Cards, pogledaj… nema to vezesa narodom, narod ne bira, to radi neko drugi i nemoćni smo dok se tamo negde kod tih drugih ne srede stvari… devojko, srećan put u slobodu! Ne oklevaj. I ne okreći se sine… tako nekako.

  11. nema veze
    May 21, 2024 at 3:20 am

    pakuj se i ne plači, da deci jednog dana svojoj ne dozvoliš da rastu u mraku…

  12. ima veze
    May 21, 2024 at 3:21 am

    Te emisije/serije sto gledate na TV-u u stvari i jesu tu da vam isperu mozak, da mislite to sto mislite. Sve se moze kad se hoce, ali ovde narod nece.

  13. Olivera
    May 21, 2024 at 3:22 am

    Da li može čovek da zaboravi svoju zemlju i napravi nov život tamo negde u belom svetu.
    Ja ne mogu, nigde svitanje nije tako lepo kao u mom gradu, onaj veličanstven trenutak kad sunce obasja Dunav, nigde me ljudi ne pozdravljaju kao na ulicama mog Novog Sada, nigde se ne možeš smejati tako glasno a da te niko čudno ne pogleda. Nedam moju zemlju. Ovo je moje i niko nema pravo da me tera odavde. Koliko god da sam tužna što je ovde ovako teško, verujte mi negde daleko je još teže. Novcem ne možete kupiti sreću! Žao mi je onih što nemaju hrabrost da odu. Ja sam odlučila da ostanem!

  14. Milan
    May 21, 2024 at 3:23 am

    Ovo je skroz pogresno i to je zato sto u Srbiji vlada epidemija defetizma i neke nostalgicne patetike. Ljudi vec decenijama misle da je OTICI resenje. To je postao nacionalni folklor, kao Lepa Lukic. Nije resenje! verujte onima koji su otisli i koji iskreno govore. Angazuj se, uradi nesto tu gde jesi i promeni svoj zivot i zivot ljudi oko tebe.

  15. M4r3
    May 21, 2024 at 3:24 am
  16. Mirko
    May 21, 2024 at 3:24 am

    Odlazak je uzasno tezak, kao npr. raskid sa voljenom osobom sa kojom nemate mogucnosti za bolju buducnost. Mi smo odrasli sa slikom domovine kao majke koja nas voli, cuva i prema kojoj imamo odgovornost uzvracanja te iste ljubavi i paznje. To je pogresna slika. Srbija je mnogima u stvari vise kao neka kao zla maceha koja se svim silama trudi da vam zagorca zivot. Ili pijani otac koji vas bije i zlostavlja. Kult vodje, pa ratovi, sankcije, neimastina, sveobuhvatna kriminalizacija drustva, pa opet rat, bombardovanje, pad vodje, kratak period nade, ubistvo premijera, lazni obracun sa kriminalom pa opet kratak period nade, sv. ekonomska kriza, neimastina, uspon novoga vodje… ko normalan zeli da sve ovo prozivi u periodu od samo 30-tak godina? Mislite na svoje potomke. Ako imate priliku da podizete djecu u nekom normalnijem drustvu (Australija, SAD, Kanada, zapadna Evropa) – zasto im to ne biste obezbijedili? Cak i po cijenu svog vlastitog emotivnog bola. Da, bicete zauvijek stranci. Da, falice vam emotivna toplina rodnoga grada i ljudi sa kojima ste odrasli. Ne, sunce tudjega neba nece vas grijati kao sto svoje grije. Ali ce vam zato djeca odrastati u zdravijoj i otvorenijoj sredini, ici u bolje skole, imati mogucnost putovanja i upoznavanja ljudi iz cijeloga svijeta, lijeciti se u boljim bolnicama, raditi u boljim poslovnim sredinama, uzivati zastitu svih svojih ljudskih prava…

  17. Maja Mandić
    May 21, 2024 at 3:25 am

    Tu smo negdje.. godinama mislim si : da je malo otići živjeti negdje drugdje, negdje gdje možeš da predahneš : ) ali … zar nismo mi Srbija ? ili BiH? što se mene tiče ja nastavljam sa inatom..

  18. May 21, 2024 at 12:41 pm

    Да ли је икоме од вас што “навијате” за одлазак икада пало на памет да су те боље државе, са бољим школама, болницама, “пословним окружењем” итд. неки други људи стварали, бранили и уређивали ЗА СЕБЕ И СВОЈЕ потомке а не за вас? Размишљајте о томе када вас на улици гледају као егзотичну сподобу, или вас на послу третирају као неког који је ту само зато што је спреман да ради за много мање новца него његов земљак… Отаџбина није нешто апстрактно, нешто што је ветар донео, већ сасвим реалан ентитет наслеђен од бољих – који би требало сачувати и оставити потомцима. Где бисте ви данас емигрирали да су Немци, Норвежани или Аустралијанци размишљали попут вас? У Русију? Мислим да ипак не.
    Тако да… Путуј Селма и не тражи грешку у Србији; она је таква каква је, између осталог и зато јер смо ми такви какви смо.

  19. Marko Milovic
    May 21, 2024 at 12:41 pm

    Majka je majka,ona se voli bez obzira da li je kurva ili domacica,ko ne voli majku taj je ne dostojan da zivi,majku ako vredjas ne ocekuj da ce ti maceha pruziti ljubav kakvu ocekujes..Zivela majka Srbija..

  20. Nindza
    May 21, 2024 at 12:42 pm

    Narod u Srbiji bi stosta mogao i morao da menja, ali za vlast nije kriv. Vlast nam vec decenijama biraju strani ambasadori, sto je Kameron Manter javno priznao kada je rekao kako je doveo SPS na vlast da bi se osvetio Kostunici za ambasadu. Izbori nemaju nikakvog uticaja na izbor vlasti, uvek se tu zadesi onaj ko treba da izvrsi zadatak. Za pare, jel. I sad imamo na vlasti Vucica, koji je organizator mitinga tokom kojeg je paljena ambasada, i zbog cega je menjana vlast. Sjajno, zar ne? Na izborima samo zaokruziti sve kandidate, jer je JEDINO TADA listic nevazeci (sto isto niko ne govori narodu). Dakle, mozes da crtas sta hoces i pises na listicu, ako ga nisi zaokruzio, neko hoce. Zasto i taj trud da se ponisti listic? Pa jedino zbog toga da ostanes cistog obraza jer nisi dao legitimitet farsi.

  21. Lily
    May 21, 2024 at 12:43 pm

    Bravo Olivera. Najiskrenije mislim da je sve što si rekla istina. Sama sam otišla i rešila sve te egzistencijalne probleme. Imam odličan posao i za nase pojmove neverovatnu platu. Za 7 godina sam puno uštedela i uklopila se u novoj sredini iz koje mi se i muž… Ali nije to to. Ja svoju kuću i mir koji sam u njoj imala volim previše. Kao da sam samoj sebi pocupala korene i smisao života. I zato ću da probam da se vratim. Jer se nisam borila. Jer sam previše lako digla ruke. Jer me vređa da mene tamo neki nepismeni idioti proteraju bez borbe. More dosta je bilo

  22. Lily
    May 21, 2024 at 12:47 pm

    Zbog tebe danas na vlasti imamo Vučića. Hvala na tome! Strane ambasade možda utiču na kompoziciju pobednika ali ne utiču na političku ponudu. Kandidate za kombinatoriku im nudimo mi. Sto je najgore od onoga što smo im ponudili bolje nisu ni mogli da iskombinuju. Tako da koliko god nam i oni bili krivi, glavni krivac je u ogledalu

  23. Mirko
    May 21, 2024 at 12:48 pm

    Mogu da razumijem vas nacin misljenja ali dozvolite da vam iz licnog iskustva kazem kako stvari bas i nisu takve kakvima ih predstavljate. Npr. u Kanadi vas stvarno niko ne gleda kao egzoticnu spodobu, niti ce vam plata biti manja od nekoga ko je ovdje rodjen. Zbog cega bi ja morao da budem odgovoran za greske mojih roditelja koji su mi u naslijedje ostavili nakaradnu drzavu i siromasno drustvo? Ljudi se uce na vlastitim greskama – po mom licnom misljenju moja je odgovornost da svoje potomke ne izlazem istim. Pozdrav

  24. JELENA
    May 21, 2024 at 12:51 pm

    ja iz dvorista preko puta mogu potvrditi da sve moze biti bajno i sjano, ali i jednu veliku istinu, TUDJE TE SUNCE NECE GREJATI KAO OVO NASE…

  25. Olivera
    May 21, 2024 at 12:51 pm

    Ja bih otisla samo da sam imala šansu, ali ova zemlja toliko uzima a nista ne daje da nikada nisam nista uspela da skrpim. Sada sam obrazovani klosar bez posla i budućnosti. I, nemojte mi reci da je to jer se nisam snasla. Samo nisam zelela nekome da otmem posao. Ovo je odvratna i bolesna zemlja i ja ne zelim da postanem devijantna kao oni kojima je ovde dobro.

  26. Neuspela povratnica
    May 21, 2024 at 12:56 pm

    Draga moja, molim te ne gubi vreme snagu zdravlje i novac na ideale koji to ne zsluzuju. Zemlju i domovinu ne cine jutra, Sunce nad Dunavom i kraj u kojem smo odrasle. Nju cine ljedi sa kojima smo emotivno vezani u tim upravo pobrojanim slikama. Medjutim, to nisu isti oni ljudi sa kojima smo odrasli. Dosli su u svim ovim lutanjima “trbuhom za kruhom” neki drugi ljudi sa nekim drugim prioritetima, (ne)kulturom, laktovima i brutalnosti koji sve menjaju.
    Ja sam sa 28 godina tamo neke ’93 otisla u bolji zivot i zaista se sredila. Moj fakultet je bio postovan i placen, ja videla da postoji normalan opusten zivot i mnoga lepa mesta na ovoj sarenoj kugli. Ali neki djavo zvani nostalgija mi nije dao mira. U vreme Tadića sam poverovala da i Srbija ima sansu i vratila se. Ali posle 3 godine galopirajuceg ludila i korupcije sad shvatila da toniti je vise moja zemlja, niti su to moji ljudi ( sa malim izuzetkom onih nepromenjnih poslednjih Mohikanaca) kao i da je ostatak naroda postao kao stado za vodjom.
    Koliko se pre 3-4 godine jos naziralo neko svetlo na kraju mraka u tunelu toliko mi je sad jasno da su to bila zadnja svetla poslednjeg voza u odlasku.
    4 godine sam poklonila Srbiji i uvidela gresku i vratila se kući nekih 1500 km zapadnije. Tu sam dobrodosla, sa poslovnom perspektivom i dobrim osecajem da i deca imaju buducnost.
    Zato, razmisli pre nego sto kao i ja utrosis godine, novaci zdravlje na projekat “povratak domovini” koji ce te skupo stajati.
    Sve najbolje.

  27. pero
    May 21, 2024 at 12:59 pm

    A kako bi tek pisala da je ostala u Hrvatskoj, tamo gde mlade uče da se živi od krpe (šahovnice), a ne od rada i zarade.

  28. pero
    May 21, 2024 at 1:00 pm

    Mirko,da li ti ozbiljno misliš da su SAD ozbiljno društvo?
    Već drugo rodbinsko koleno će sa zadovoljstvom poslati atomsku bombu na rodni kraj svojih predaka.

  29. Katarina
    May 21, 2024 at 1:02 pm

    mislim da svaki covek treba da proba da zivi preko, onda mozes da imas realniju sliku i misljenje o stvarima, i onda nema za cim da ni da zalis. U svakom slucaju koji god izbor covek da napravi snosis posledice, ostao, ili otisao, sve ima svoju cenu, pitanje je da li smo i koliko smo spremni da platimo, i bez cega ne mozemo. Ja nisam besna na svoj grad i volim ga bas onako kako treba da ga volim, i on nije kriv za nase odluke, sami biramo hocemo li ostati ili otici. A neke stvari, kao sto su desavanja u zemlji i razne politicke zavrslame, teorije zavere i ostalo, to su stvari koje ne mozemo promeniti i glupo je pokusavati i biti besan i kriviti nekog drugog za svoje izbore, to ti je sto ti je, uzmi ili ostavi. Lepo je nadati se, i ziveti u nekom izmisljenom gradu iz snova, ali sto se pre covek spusti na zemlju i prihvati realnost kakva god da jeste, to je bolje i lakse da se ide dalje i da se trezveno i zrelo odlucuje. Osim cekanja i nade, treba i ziveti i uzivati u zivotu i svemu sto ti zivot pruza. I mislim da zivot u Srbiji kao i u inostranstvu ima podjednako dobre adute kao i mane, samo je pitanje individualno sta mozes da izdrzis i sta su tvoji prioriteti. Dragi moji ne tugujte za necim sto nemate, mnogo je korisnijije ili prihvatiti svoju realnost ii je menjati, od tuge i vina nema vajde. Ljubim i voim sve moje drage drugare iz drage domovine smile emoticon

  30. Lola
    May 21, 2024 at 1:07 pm

    Da vece plate i astronomske troskove.
    Imamo dvoje studenata, dobri fakulteti oko $100,000 godisnje.
    Ostali godisnji troskovi:
    Stan $30,000,garaza/osiguranje kola oko $4,500, internet/tv $2,500, zdravstveno $25,000.Kamo hrana, garderoba, izlasci, putovanja
    Muzu prvo za privatnu firmu odrape 35%, pa posle jos privatna taxa 33%.
    Jeste sredjeno drustvo ova Amerika.

  31. Katarina
    May 21, 2024 at 1:07 pm

    Ta “kultura” o kojoj gospodin prica odnosi se na uredjenje u zemlji, zakon i jaku policiju. Ti isti kulturni oteli su duhovnu prestonicu Srbiji i haraju i otimaju i ubijaju svuda po svetu. Tako to pitanje kulture je vrlo diskutabilno. Da je Srbija u debelom sosu to je cinjenica, ali nemojte mi pricati da mi trba od Amera da se ucimo kulturi i da Rusi nemaju kulturu vi onda gospodine iz Kladova ocigledno nemate osnovno obrazovanje. Raspitajte se malo bolje pre nego sto zapocnete svoju osudu. Covek moze da zivi bilo gde, ali koreni treba da se postuju jer ako ne postujes svoje poreklo onda ne postujes ni sebe. Propagirati mrznju sopstvene nacije je potpuno shizofreno. Uredu je biti tuzan ili razocaran ali odreci se sopstvene zemlje i porekla ne moze biti dobro.

  32. Ivan
    May 21, 2024 at 1:08 pm

    Imam 31 god. Otac mi se razveo od mame i odselio u Berlin kada sam imao 2 god. Upoznao sam ga pre 3 god., tad mi se prvi put javio i pozvao me da počnem nov život u Berlinu. Otišao sam iz razloga da se upoznamo, dok je njegova namera bila da ostanem tamo da stanujem. Sve sam imao obezbedjeno, stan, posao… Čak i nemački solidno govorim jer sam ga učio u školi. Nakon 5 dana sam mu poželeo dalji lep život, zahvalio sam se na pozivu, dobrodošlici i lepim namerama i vratio se u svoju zemlju. Mnogi od vas će reći da sam totalna budala. Ni jedan uspeh u tudjoj zemlji mi ne bi pričinio zadovoljstvo i čemu onda rad i trud. Imamo jedan život i jednu zemlju u kojoj nismo gosti. Ne želim da zidam kuću u tudjem dvorištu. Zaboravite na to da nam političari kroje sudbinu, to je opravdanje sopstvenih nesposobnosti. Donekle je tačno da nam politika kroji život, ali ako mi tu nametnutu misao odbijemo i prihvatimo da je svako od nas krojač svoje budućnosti, loša politika će sama izgubiti smisao. Lošoj politici trebaju žrtve da bi opstala, zato pamet u glavu i uzmimo život u svoje ruke i prestanimo da se bavimo politikom, jer nam seje po društvu pesimizam i nameće mogućnosti izbora. Politika postoji zbog nas i nemojte da se ponašate kao da mi postojimo zbog nje, jer ćemo tako biti njene žrtve kao što već jesmo. Samo nam treba jedna promena svesti o životu u kojem živimo i budućnost će nam biti mnogo lepša. Bavite se proizvodnjom i distribucijom robe široke potrošnje, napravite kvalitet u lepoj ambalaži i ponudite ga našem tržištu na sve moguće načine. Krenite na crno pa se legalizujte kada steknete osnovni kapital za to, jer nam država ne daje sredstva da od nule stanemo na svoje noge.Potrebe našeg društva u robi široke potrošnje su iste kao i potrebe bilo kog drugog naroda. Sve nam uvoze jer smo lenji da sami osmislimo proizvod i prodamo ga našem narodu, na taj način nam iznose novac iz zemlje i dovode u ovu situaciju. Državu interesuje porez na nekom proizvodu, a ne ko na njemu ostvaruje zaradu. Na nama je da uključimo mozak i napravimo neki proizvod koji je potreban ovom društvu, a ima ih mnogo.Porez neka ide državi za plate i penzije a zarada ostaje nama, ne izlazi iz zemlje. Treba da nas je sramota, zapadna Evropa nam otkupljuje sirovine i vraća nam ih i naplaćuje višestruko u obliku gotovog proizvoda. Imamo bogatu zemlju, sve prirodne resurse, retko koja zemlja na svetu ima to što mi imamo. Ljudi probudite se iz tog zimskog sna. Svaki početak je težak ali ne odustajte i uspeh će doći. Ja sam se opredelio za preradu pilećeg mesa jer spada u kategoriju jeftinijih mesa a mogu da se naprave mnogo raznih ukusnih proizvoda po pristupačnoj ceni. Trudim se svakog dana i radim u tom pravcu. Pokazaću svima u mom okruženju da mogu za nedelju dana da zaradim prosečnu nemaku platu. Zemlja nam je raj, imamo sve potrebne prirodne sirovine i resurse, Hoće da nam je otmu, zato su nas i bombardovali. Čuvajmo i iskoristimo ono što imamo. Eto i Rusiju napadaju zbog gasa. Irak zbog nafte, da dalje ne nabrajam. Ljudi probudite se i iskoristite sve što nam naša bogata i plodna zemlja nudi. Ne dozvolimo da stranci to rade u našoj zemlji a nas da koriste kao jeftinu radnu snagu. Pozdrav svima.

  33. Marko
    May 21, 2024 at 1:11 pm

    U pravu si trava je zelenija dok ne odes ali kad odes i vidis svaki j.b.ni dan brojs do penzije i cekas da se ponovo vratis i da u svoj “normalni zivot”.Jer ovde je sve tako strano i neshvatljivo nama balkancima i toliko smo primitivni da je nama neobicno da ti neko ne zeli pomoci i da neko ne zeli da gubi vreme sa tobom i da neko ne zeli da popije sa tobom kafu zato sto nema neki interes od tebe i jos puno toga ima zbog cega volim sto sam primitivni balkanac i zbog cega cu se jednoga dana vratiti tamo odakle sam dosao i umreti u nekom “normalnom svetu” pored ljudi koji su primitivci kao i ja!!!

  34. Lena
    May 21, 2024 at 1:13 pm

    Zašto onda brojiš dane do penzije da se vratiš? Šta te sprečava da se odmah vratiš među ”normalan svet”, kad ti je tamo toliko loše?

  35. Lena
    May 21, 2024 at 1:14 pm

    @prevrat
    Čitam i zabavno mi je što sve to što pričaš sam doživljavala u Srbiji na poslu, samo se podela nije vršila prema Srbi i oni drugi, nego po svim drugim kriterijuma ”mi iz Beograda” i oni drugi koji su tu došli, ”mi” koji radimo u ovoj firmi već godinama i vi jadnici koji ste se tek zaposlili, ”mi” stariji i vi mladi, ”mi” koji smo na stalnom i vi koji ste na ugovoru, ”mi” koji se međusobno znamo ili smo neki rod i vi koji ste došli niotkuda da smarate. Eto mi egzotika mladih radnika koji su došli iz ”nekog sela” u njihov Beograd da uzimamo mesto i posao u firmama koje su oni spremali za svoju decu i potomke.
    Ta svoje svojima logika ocigledno fantastično funkcioniše u Srbiji, zato nam ekonomija i cveta. U država gde stranci nisu čudna pojava jednom u godinu dana i gde postoji logično shvatanje rada, kapiraju da ako si ti voljan da radiš i stručan u tome što radiš ti ćeš pomoći i stvarati u toj zemlji i pomoći joj da bude bolja pa i za njihove potomke kao i za svoje koji će tamo odrastati.

  36. marijana
    May 21, 2024 at 1:17 pm

    Zalivamo mi prelepu travu komsija ovakvim tekstovima kupovanjem u ideji merkatoru i ostalim radnjama koje drze hravti ili ostali koji nisu srbi a pravimo se da to ne znamo dok prolazimo pored seljaka koji prodaju svoje plodove pored njiva nadajuci se da ce zemljaci kupovati…

  37. IGOR
    May 21, 2024 at 1:19 pm

    Devojka je u pravu imam slucaj kolege koji je otisao u Kanadu jer mu je prekurcilo lazi i kvazi izvrtanja istine da ce biti bolje nikad nece i sada je sasvim zadovoljan tamo cak sta vise i previse i nema nameru da ide nazad jer zena mu je dva fakulteta zavrsila i dva strana jezika govori a ovde nije mogla naci posao svi sto pricate da ne bih ste isli odavde ste pocasni clanovi biroa za zaposlavanje ni one tamo nije briga za vas naprotiv oni su sigurni u svojim foteljama a ako nesto javno zelite reci pokucajte na vrata predsednika i premijera da vidim sta oni misle o tome koliko vas sve tisti boli njih dupe za vas kada otvorite oci pred istinom i progutate kamen gorke istine bice vam lakse svi koji treba da idu neka idu sve koje znam nisu se vratili i nemaju nameru nemate vi hrabrosti izneti javno sve sto ovde pisete zato smo sada gde jesmo u zabokrecini apatiji agoniji i mulju zatrpani zaboravljeni jer sve patriota da patriote a sto ne odete onda braniti onaj narod na kosovu ili bilo sta uraditi.

  38. May 21, 2024 at 1:21 pm

    Da li vam je blog toliko kriv jer je istinit od prvog to poslednjeg slova?
    Ko želi da ostane, svaka čast na upornosti. Ja sam svoju odavno potrošila, zajedno sa verovanjem da će jednom, nekad, možda nešto da se promeni… Sunce tuđeg neba zapravo može da greje jednako kao i sunce vašeg neba, samo je bitno da izađete iz senke. Stav da vas gledaju kao ‘egzotiku’ ako
    živite i radite u inostranstvu može da ima samo neko ko nikada nije živeo i radio u tom inostranstvu. Amerika (a o njoj govorim jer u njoj i živim) je zemlja koju su izgradili imigranti i ljudi ovde to vrlo dobro znaju. Šansu da uspe ima svako, pitanje je samo koliko je spreman da od sebe da. I ljudi su svuda – LJUDI. Smeju se, uživaju u dobroj klopi, izlaze, druže se, roštiljaju… Istina, mnogo rade, ali za razliku od Srbije, ovde se zna zašto radiš i da to što radiš nečemu i vredi jer ćeš sutra sebi moći da priuštiš letovanje za koje nećeš morati da dižeš kredit.
    I ne, za Srbiju me ne vezuje nikakva apstraktna ljubav, vezuje me ljubav prema porodici i sećanja na lepe trenutke provedene u mom rodnom gradu i sa mojim prijateljima. To je sve. Od lepote zalaska sunca iznad Palićkog jezera ne mogu da živim, a da vam pravo kažem, sunce slikovito zalazi i u Sijetlu.

    Ali ko to može znati, ako sam nikada ne proba.

  39. Katarina Savic
    May 21, 2024 at 1:23 pm

    Citajuci vase komentare, mogu da kazem da je svako potpuno u pravu kad gleda iz svoje perspektive, Ono sto mislim je da svaki covek treba da se oproba u belom svetu, i jedino tada, kad oseti na sopstvenoj kozi sta znaci zivot u inostranstvu, a sta u Srbiji, moze da pravi poredjenja i moze da daje neki objektivniji sud. Ja licno zivim u Kanadi 9 godina i prosla sam kroz razne faze zivota ovde i upoznala takodje mnogo ljudi koji su emigrirali iz raznih zemalja i upoznala i njihova iskustva iz njihovew perspektive. Ako mogu da generalizujem, ono sto primecujem narocito poslednjih godin, kada dodjem u posetu Srbiji je da su ljudi jako neraspolozeni, nezadovoljni i da ih mnogo toga tisti. Prokockana, mladost, prokockani snovi, a nade za neku svetliju buducnost nigde. Vlada jedna opsta depresija i besmisao, narocito za mladog coveka tesko je da se snadje u takvom drustvu, gde ne vidi ni svoj cilj, ni svoju ulogu. Ja sam se tako pogubljeno osecala godinama za vreme svog mladalockog zivota u Srbiji. Bile su to one turobne devedesete, kad je vladao totalni haos i bezumlje, ratovi, krvoprolica oko nas, protesti na ulicama, borbe protiv tadasnje vlasti. Nadali smo se da smo nasli uzrok nasim problemima i borili se svim srcem protiv tadasnje vlasti. “Oni” su nam bili krivi za sve i nadali smo se u svom ocajanju, kada uklonimo njih da ce sve nase muke proci. Ali ocigledno nije tako bilo. Ocigledno da krivci nisu bili niti oni, niti ovi sad, niti bilo ko drugi koji dodje na vlast. Problemi su ostali. Ustvari nas nesto tisti, ali ni sami zapravo ne znamo odakle nevolja dolazi. Mnogi nagadjaju i koriste situaciju kako bi oblatili ovog ili onog, a zapravo kada pitas jednog prosecnog coveka, sta bi voleo i kako bi voleo da izgleda njegov zivot, pa eto voleo bi jedan “normalan” zivot, da ima posao koji voli, dovoljno novca da pokrije svoje osnovne troskove za golu egzistenciju, a dobro bi bilo i da malo pretekne, da moze i da se zivi osim sto se prezivljava, da ulice budu bezbedne da deca mogu da rastu u miru i slobodna, da mladi imaju perspektivu, da idemo u korak sa svetom, sta god to znacilo, da budemo zdravi, i citavi u glavi, da se volimo sa svojim komsijama, da budemo zadovoljni sto smo zivi i da nismo nikome krivi. I tako jos ponesto, da vozimo neki solidan auto, idemo na letovanje, ostvarujemo svoje potencijale. E sad tu ima jos puno varijacija na temu, ali eto otprilike tako izlgeda jedan normalan zivot. Iam tu jos puno faktora koji podrazumevaju “normalan” zivot, ali naprimer dok zivimo u Srbiji te faktore zanemarujemo, jer ih podrazumevamo i mislimo da smo Bogom dani sto sve to imamo. A to su neke stvari koje tek kad odete daleko pocnete da shvatate koliko vam zapravo znace, i koliko ste zapravo sazdani od nekih nerazdvojivih elemenata koji se nalaze jedino i samo u domovini. Opet veoma zavisi sa koliko godina covek ode u beli svet, takodje zavisi, dali je dosao u vec sredjen zivot, ozenio se udao, a ovo su vecina, sam treba sve da gradi od nule, kojom profesijom se bavi, koliko je sposoban za snalazenje u kapitalistickom uredjenju drustva, koliko je samostalan, spretan, trezven, na kom su stupnju licne zrelosti, koliko su emotivni a koliko racionalni, da li ste borac ili zvezda padalica, pa onda da li ima finansijsku i moralnu podrsku partnera, porodice, da li ima decu, roditelj, rodjaci, i jos koga o kome treba da brine u inostranstvu ili ih je ostavio u domovini, takodje koja nam je startna pozicija, naprimer neki dodju sa puno love, pa lako docu do imetka, ovde, neki dodju sa dva kofera, ali imaju dobru profesiju, koja se ovde trazi, pa dobiju dobar posao, neki su prodorni i komunikativni, pa ostvare dobre poslovne konekcije i doguraju bas daleko, neki imaju vizine u skladu sa realnoscu i naprave bravi bum na poslovnom planu, neki imaju vizije, koje propadnu, pa i oni sami sa njima, neki se opet dignu iz pepela i kad sve ladje potonu, da li si spreman da se menjas, prilagodjavas, da li si disciplinovan, odlucan, i da li donosis prave odluke u pravo vrmee, ili si zaveden nekim svojim ili tudjim zabludama, da li imas zenu ili muza ili neku trecu osobu koja ti zvoca, ugnjetava, koju moras da vuces na grbaci zajedno sa svim svojim mukama kroz koje prolazis, koji ti stoje na putu, i tako gomila faktora odredjuje i razlicite sudbine, Kad odes mlad i kad odes vec u nekim poodmaklim godinama i to je veoma drugacije. Sigurna sam da mnogo lakse prolaze oni koji dodju sto mladji, i pre nego sto puste svoje korenje u domovini, i dok su elasticni po pitanju prilagodjavanja i prihvatanja nekih totalno novih sistema vrednosti. Dok stariji covek izgradjenih shvatanja, stavova, i sistema vrednosti, njemu ce sigurno biti teze da se uklopi u sve te kalupe koji ih ovde cekaju. Ja to poredim sa betonom, dok je jos mekan, lak je za obradu, kad se stegne posle tesko sta moze da ga odkameni. Mozda neki carobni stapic eventualno. Tako zavisi naprimer i od zivotnog doba o kojem je rec, covek prirodno u poodmklim godinama ima tendenciju da se vraca tamo gde osecaju da pripadaju, gde god to bilo, to su neke nevidljive neraskidive veze, koje pocnu da te vuku, gde materijalno (o kojem vecina ovde govori) vise nema toliki znacaj, gde smisao zivota daju ti neki dragi ljudi, sloboda, i zivotna zadovoljstva. U razlicitim zivotnim dobima, covek ima i razlicite zahteve i prohteve i zadatke, pa tako u skladu s tim i bira gde mu je bolje da zivi, a gde ne. Ali da je jednostavno otici, to ko kaze, taj nema pojma o cemu govori. To je jedna zivotna avantura, koja ti donosi dosta toga, ali i odnosi mnogo toga, ali sigurna sam da je ovaj dolazak meni promenio zivot na bolje i mene je promenio na bolje, mnogo sam bolji covek. Kako sto te ne ubije to te jaca, eto ja sam za sada bolja i jaca. Za razliku od nekih koji su ovde iznosili svoja misljenja ja sam naprimer sanjar, umetnicka dusa, veoma kominikativna osoba, koju ubija otudjenje modernog drustva, i osobama poput mene niie Nije lako da tamo ostavis sve svoje drage, i ostavis tamo jedan zivot da zivi bez tebe, i onda tako prolaze godine, rodjenja, krstenja, svadbe, slave, i svi su tu, samo tebe nema, a onda neki dragi ljudi koje si ostavio, i koji su ti sa puno nade duvali vetar u jedra, pocnu da odlaze na put bez povtratka. I onda se pitas cemu sve to, kad je dusa prazna, cemu sve te kule i gradovi, (prokleta je Amerika i zlato sto sja,….) i onda ojacas, i nadjes radost, ljubav i lepotu u nekim drugim licima, i tako to nije lako, rpost kao da si umro, tako neki osecaj, pa onda pocnes zivot iz pocetka. A nekoi ga nikad i ne zapocne, nego tako zivi izmedju dva kopna razapet preko okeana. Zivi za svetle trenutke provedene u domovini, a onda opet na robiju, kuca-poso-kuca-poso i tako masta jednog dana o avionskoj karti u jednom smeru. A nekim je zivot pun prelepih zalazaka, kao sto to rece jedna od gore gospodja u blogu. Kako ga skrojis tako ti je, ali nije svako ni rodjen da bude krojac, tako ne treba suditi ljudima koji se nsadju ili ne snadju i koji pate tamo ili vamo, svako ima svoju pricu. Naravno, covek koji trenutno zivi u Srbiji prikljesten pomenutim nedacama, sigurno nije u stanju ni da vidi, ni da razmislja o ovoj perspektivi, problema coveka koji zivi u imigraciji. O zivotu u imigraciji objektivno moze samo da govori covek koji je osetio na svojoj kozi zivot u inostranstvu, neko kaze “tudjini” nekoj je to druga majka, nekog maceha. MIslim da je zapravo sve individualan dozivljaj, i odgovor na pitanje da li je bolje ovde ili tamo? Nakon 9 godina zivota u Kanadi, ja sebi vise to pitanje ne postavljam. Dolazak u inostranstvo, to je jedna velika pretumbacija zivota, kao jedan strasni zemljotres da te zadesi, i sve sto ti ostaje su dva kofera u rukama, i neka draga lica, koja te cekaju tamo daleko, puni ljubavi i podrske za tvoj dalji zivotni put. E, nakon tog zemljotresa, svako ima priliku da sebi izgradi zivot ispocetka, na nacin kako najbolje ume. Neko ima srecu (ako je to sreca) da vec ima rodjake, prijatelje koji mu olaksaju taj pocetak, neki dodju sami, neki sa porodicom, i malom decom, neki dodju na doskolovavanje, neki vec imaju ugovoren posao, neki ne znaju ni jezik, svako dodje sa nekim svojim neodsanjanim snom. Da je lako nije lako, ali ono sto je dobro u toj prici sto ove covek ipak ima neku perspektivu. To je cinjenica, ali isto tako cinjenica je da, opet kazem sve je to individualno, da ovde gradis zivot ispocetka, Da sto su ti jace veze i konekcije za domovinom, to te mozda mnogo vise sputava da se brze i bolje nsadjes. Ja sam naprimer prilicno emotivno vezana za mnoge dobre ljude u Srbiji, za nas mentalitet, koji tek kad dodjes ovde, i upoznas more razlicitih kultura iz citavog sveta, ovde ti se oci otvore, prvo da ne mislis da si ti jedini na ovoj planeti koiji ima probleme, ljudi dolaze iz takvih zivotnih uslova sto mi ne mozemo ni da zamislimo, i onda pocnes da cenis ono sto si imao, i jos bolje da uzivas u onome sto stices.Tek iz ove perspektive, zapravo mozes da vidis bolje stvari da uporedis i zivot ovde i zivot tamo, i ljude ovde i ljude tamo, i da shatis i da zivot i tamo i ovde ima svoje prednosti i mane, samo je pitanje kakve apetite imamo i ko koliko i kako moze da sazvace i proguta. Kanada je karakteristicna po tome sto dolaze imigranti iz citavog sveta, i u svom tom izobilju naroda, narodnisti, nacija, religija, mnogo le dobra prilika da poredjenjem svih tih raznih kultura bolje sagledas i samog sebe i pocnes da uvidjas i lepe i one manje lepe karakteristike koje nas narod nesumnjivo poseduje, a samim tim i lepe strane zivota u Srbiji. Ima jos puno toga da se pise na pokrenutu temu, ali svakako mislim da treba citavu stvar sagledati iz mnogo uglova.

  40. Katarina Savic
    May 21, 2024 at 1:23 pm
  41. JA
    May 21, 2024 at 11:49 pm

    Rasplakah se. Sve je bas tako….

  42. Neko tamo
    May 21, 2024 at 9:27 pm

    Nazalost sve je istina.
    Da ne lazem dobro smo ziveli u Srbiji, dobra plata i sve, medjutim socijalna klima i … necu da pametujem sve je opisano u tekstu gore.
    Jednostavno otisao sam iz zemlje da svom detetu omogucim zivot u normalnijoj okolini, da nauci neke stvari iz zdravijeg okruzenja da ima mogucnosti na izbor.

  43. Jelena
    May 21, 2024 at 7:45 am

    Ljudi .. Aj da ne budemo jadni. Gde cete a kad odete, sta cete? Procitala sam sve komentare i najvise mi je zapao za oko od Solomona. Ljudi u Srbiji su usporeni, misle da nije njihova stvar.. I svi ti ljudi koji odu.. Samo neka se zapitaju: Da promisle svojom glavom i pokusaju da smisle neki svoj proizvod i skupe dokumentaciju za to umesto sto uce madjarski i skupljaju papire za odlazak …

    Preporucujem knjigu Bogati otac, siromasni otac, Robert Kyiosaki. Izmedju ostalog govori i o tome kakav mentalni sklop radi kakve stvari u licnom i, uzrocno posledicno, finansijskom. I ono sto je savrseno logicno kad se procita ta knjiga jeste da je normalno sto 1% ljudi ima najvise kapitala u odnosu na 99%.

    Inace zanimljivo mi je kako gomila komentatora ne zna da sastavi prostu recenicu na srpskom pa se pitam kako ce da se snadje na sledecem jeziku ako ne zna ni svoj osnovni? Za pocetak – recca NE ide odvojeno od glagola. Ako cete da pisete poslovno pismo ili CV… Cisto da znate.

    U Srbiji ljudi ima jako malo i mislimo da je sve sto NAS mrzi neciji posao. I to nije samo kod nas nego svuda u svetu, izumiru zivotinje, plivamo u zagadjenju i smecu, glupostima, tamo Kim ovde Karleusa.. Koja je razlika? .. Razlika je u fokusu, ko se na sta fokusira tako mu je, zakon privlacenja..

    A u danasnje vreme sveto pismo je ekonomija i inovacija. Primer: Lik iz Njujorka prodaje SMECE iz Njujorka zapakovano u kocku napravljenu od providnog stakla brendiranu.. Kao SMECE IZ NJUJORKA. Ok, on to moze, metropola je, to je koncipirano kao umetnost itd. Ali mi imamo zemlju Srbiju koja je anti GMO podrucje, ako bi se poljoprivredi prostupilo iz perpektive preduzeca svima moze da ide jer je to SRPSKI ORGANSKI PROIZVOD, prirodni proizvod.. Amerika uvozi prirodno seme jer nema svog ne-GMO ..

    Stanite, razmislite, za 50 godina Srbija ce biti prazna. Imamo jeftinu radnu snagu. Ko je pametan moze svuda. I na kraju.. Ako pusite ovde a tamo negde necete jer je “skupo”, ili pijete, ili kupujete garderobu u velikim kolicinama, jeftinu bez kvalitativne vrednosti, a tamo necete.. Onda prestanite da pusite, ne idite ” u kafanu, da ti sve rane izleci”, ne bacajte pare na gluposti.

    Budite pozrtvovani ovde.. Ali ekonomski osvesceni i pametni.

    Sa srecom 🙂

  44. Jovana
    May 21, 2024 at 8:53 am

    Svaka čast za tekst, pronašla sam se u svakoj rečenici. Moj tata je otišao sa svojih 45 godina u inostranstvo da bi mogao da plati fakultet meni i sestri. Sada kada sam završila shavatam da ne mogu da nađem nikakav posao (jer je svako mesto unapred rezervisano), a u strucin više ni ne pomošljam da tražim… I sada kao profesor srpskog jezika odlazim i radiću bilo šta, ali ću barem pristojno živeti…

  45. May 21, 2024 at 9:10 pm

    Pozdrav svima!!! Nazalost mnoge reci ove devojke su stvarnost,no za jedno ne bih se slozio sto tamo negde jeste mnogo bolje. Rodio sam se u austriji i tamo jedno vreme ziveo, da bih me posle toga roditeji dovezli u jedno selo kod sabca,gde sam zavrsio osnovnu skolu i tada za to vreme 90 imao sam prelepo detinjstvo,ziveo sam sa babom i dedom i imao sam skoro sve sto pozelim,donosilisu I slali bukvalno sve ali ali jedno nisu mogli ni doneti ni poslati a toje njihova ljubav kada njih nema tu. zavrsio sam ekonomsku skolu u sabcu I naceo svoj biznis sve islo kao podmazano jednu godinu dana,nekako sam uspeo da kupim i stan u subotici, da bih potom sve ruhnulo i propalo kao kula od karata,vise nisam imao novaca da ulazem u svoj biznis i morao sam ga konacno i zatvoriti sasvim,neki dugovi su i ostali,pa sam slucajno nasao jednu firmu iz zemuna koja vodi u Rusiju na radove na gradjevini,sav srecan sto mozet biti sans sve ispraviti i krenuti sa nule. Spremio sam se I sa maksimalnoj uverenoscu u sebe posao sam u zemun na razgovor i naravno prosao sam na razgovoru i tu sam sebi kupio kartu za pakao, radio sam u sibiru 9 meseci na mrazu i zimi i do -49 ispod nule da bih oduzio dug.Vratio sam se iz sibira za srbiju,ali na tom putu na aerodromu seremetovo u moskvi upoznao sam jednu prekrasnu devojku koja je u tom trenutku izgledala bozanstveno u crevonoj uskoj hajini koja je oslikavala svaku crtu njenog tela,imalaje predivni osmeh koji je u tom trenutku prosto sekao noge i dok je ona nezno osmehvalase I cotko slusala sto govorim,ja sam u tom momentu zaboravio na sve kroz sta sam prosao.Dosao sam u srbiju I posle mesec dana ona me je pozvala da dodjem kod nje u moskvu da proslavimo novu godinu zajedno,naravno bez razmisjanja sam se saglasio i u tom trenutku povecao sebi sanse za pakao. Dosao sam kod nje i sve je bilo prekrasno jednu nedelju,da bih posle nacelo sve gore,novac koji sam nesto imao to sam sa njom sve potrosio na skupe restorane u centru moskve sa terasama na predivni pogled na reku moskvu i vozili na skupim jahtama obilazili sva mesta,isli u bioskope prosto kao u filmu,na sledecoj nedeji nacela je svadja I u 1 sat posle ponoci me je izbacila iz stana gde sam i ja naravno platio kiriju,no kak svaki normalan covek posao sam daje,tu noc sam prespavao na stepenistu na putnickoj torbi,ujutru kad je svanulo otvorio sam telefon i na internetu nasao neku nasu firmu u centru moskve i naravno gradjevinska jer ovde drugo mi I nemozemo raditi bar prvo vreme dok nekog ne upoznas. Imao sam samo za kartu do centra,dosao sam u ofis I tamo su me primili na posao cak i skoro bez razgovora,ja sam bio u blagom soku nisam znao kako ni da odreagujem, poceo sam da im objasnjavam u cemu se nalazim oni su me prekinuli i izvadili 2000 rubaja ruski i rekli mi,mi tebe razumeli i dali mi adres gde i kod kojeg sefa treba da se javim,otisao sam tamo i poceo raditi i u neku ruku bio srecan sto sve tako ispalo,prvi dan je bio jako tezak i na kraju radnog dana sam cekao da svi odu s posla da bih se negde uvukao i spavao,nasao sam neke dzakove i stiropor gde sam se skovrnuo I ususkao dzakovima da bih se zgrejao i tu sam prespavao dve noci. Posle dva dana nacelisu pozivi od te devojke i njene mame,molili su me da se vratim i ona je dolazila i pocela da place I da se izvinjava i s nova istorija pao sam na suze i vratiose,prvih nekoliko dana bilo je normalno,potom je snova nacelle svadje I prepirke no sve to sam nekako izdrzavao,u toj firmi ostao sam 7 meseci,kolko god da sam donosio novaca kuci ona je bila nezadovojna. No da bih sve ta istorija bila jos gora vrmenom ona je ostala u drugom stanju,ona je htela da ostavi dete sto naravno i ja sam se tu slozio, jer toje I bila moja masta da jednog dana dobijem dete i da svo ovo vreme sveta podarim njemu,no i ne s takom zenom. Sada ne zivim vise sa njom vec dve godine,zivim sa jednim cimerom u podmoskovju u jednosobnom stanu novac sajem svaki mesec cerci ali nazalost ne mogu da je vidim od njenog drugog meseca, a njoj ce sada u julu biti tacno tri godika. U Moskvi sam nesto oko 5 godina i kaku sam sliku stekao u tudjoj zemji bez ikoga svoga,svako jutro vidis ljude gde negde zure i beze,retko vidis da se ko smeje i da vidis skup neki de se raduju i vesele udjes u metro gde danas milijon ljudi se preveze,uglavnom svi su namrsteni i svi negde zure i svaki dan cujes neke svdje,prepirke,tuce I ubistva. Tamo gde radis kada hocu plate ti,kada ne,ides I trazis drugi posao u nadi da cu ti platiti. Sto hocu jos da kazem dragi prijateji i ako negde tamo neko moze da zaradi normalno i da priusti sebi sto zeli,poverite nije sve u tome, toje samo jedan komad prjavog papira koji nas je razdvio I podelio u sto gore unistio svet. Otisao sam u drugu zemju da bih sto to dobijo bolje i tragao za tim koje sam nasao,to sto ne zelim.Izgubio sam I ono sto tada nisam imao a to je ono naj draze kao prvo cerku kojoj ljubav svoju nemogu dati dok je mala I kada joj naj vise treba,izgubio sam u mojem selu prekrasni izvor gde sam uvek vode ciste i zdrave pijo,sa svojom majkom takodje nisam dugo bio,svoje sestre i njihovu decu dugo video,u svojem gradu gde sam nekada sa svojim drugarima ujutru na trgu u bastama kafe ispijao. Tak da moji dragi prijateji cuvajte svoje naj draze I svoje same bliske ljude i uvek gledajte da taj krug bliskih ljudi bude veci, jer ljubav je to sto nas spaja i sto uvek ce da pobedi a novac I prestiz samo bol u vecini slucajeva moze nam doneti. Ekonomiju ju je mafija I njihova demokratija i vlast unistila u svakoj zemji I samo neke od malo jaci zemaja jos neko vreme ce se jos malo odrzati i to gledamo na televiziji i citamo u novostima svaki dan. Prezivicemo sve i uvek ce mo za neki zivot i u svojoj zemlji zaraditi,ali zato ljubimo i volimo i druzimose i to ce nas odrzati i poverite bicemo srecni!!! S velikim pozdravom i srecom svima da svi nadju ono sto zele i vole!!! Milan 07.03.2016.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *