Šta ako „imati sve“ uopšte ne izgleda onako kako smo zamišljale?

Vreme za sebe ne vredi mnogo ako ga pretvoriš u još jednu obavezu. Telo se odmara tek kad na sat vremena prestaneš da budeš dostupna svima. Ovo je priča o ženi koja ima sve, i o satu u kom je prvi put osetila da je i ona važna.

Zamisli da jednog sasvim običnog radnog dana završiš ispred vile sa tri bazena, od kojih u jednom plivaju zlatne ribice.

Ja sam stajala tačno tu, pred prizorom lepšim i luksuznijim od svega što sam do tada videla u holivudskim filmovima. Prišla mi je nasmejana domaćica u savršenoj puder roze uniformi i toplo me pozdravila. Dok smo prilazile kući, nisam mogla da ne primetim da vila ima čak tri bazena. U jednom od njih plivale su zlatne ribice.

Bešuman stakleni lift odveo nas je u najlepši studio koji sam ikada videla. Sve je bilo igra svetla, senki i ogledala. Luksuz koji tiho šapuće: „Dobro došla.“ Ona vrsta luksuza koja te obuhvati neprimetno i samo je tu.

Dok sam čekala klijentkinju, osećala sam se kao u salonu lepote. Žene iz kućnog osoblja obletale su oko mene i pitale: „Da li ste za sok, kafu, urmu?“

Žena koja ima sve

Onda je u prostoriju ušla ona, u pratnji dve žene iz kućnog osoblja koje su, činilo se, i bez pitanja znale šta joj je potrebno i brinule da joj sve bude potaman.

Upoznale smo se, kratko razgovarale, a onda krenule u akciju.

Sjajno!

Bila sam uzbuđena i oduševljena, jer je bila upravo ona vrsta žene sa kojom najviše volim da radim: odgovorna, preduzimljiva, sposobna, naviknuta da nosi mnogo i da nikada ne pokaže koliko je to teško.

Sa takvim ženama rezultati obično dođu brzo. Čim osete koliko prija da opuste ramena, duboko udahnu i da na trenutak ne brinu o svemu i sve drže pod kontrolom, odmah prepoznaju razliku. Zato volim da radim sa njima, jer tačno znaju šta hoće.

Ali avaj!

Smestila se, blago podigla glavu i elegantno pucnula prstima. Dve žene iz osoblja istog trenutka stvorile su se pored nje. Bešumno, gotovo neprimetno.

Donele su joj telefon i tablet, a da nije rekla ni reč. Na tabletu Zoom sastanak. Korporativan i hladan. Ljudi u odelima i kravatama. Telefon je tu da u njega diktira glasovne poruke. I sve to dok pokušava da diše i da se isteže.

Neko bi pomislio da je savršeno organizovana. Možda bi poželeo njenu tihu snagu i tu gotovo nadljudsku moć multitaskinga.

Taj neko sam, pre sedam ili osam godina, bila i ja.

Ali više ne.

Sada, sa ovoliko iskustva iza sebe, posle toliko godina rada sa ženama različitih godina, porekla i životnih priča, ispred sebe nisam videla ženu koja upravlja svime.

Videla sam ženu koja pokušava da žonglira.

Ženu koja ne ume da bude sa sobom. Čak je i vreme koje je odvojila za sebe pretvorila u još jednu obavezu koju treba uspešno obaviti.

Mozak možda možeš da zavaraš, ali telo ne. Ono nepogrešivo zna i ne prašta kompromise koje pokušavaš da mu uvališ da bi ti glava bila mirna.

„Ovo je tvoje vreme“

Prišla sam joj, sačekala da podigne pogled sa ekrana i blago odmahnula glavom.

„Ne“, rekla sam. „To ovde ne radimo. Sve može da sačeka. Ovo je tvoje vreme. I ovde si ti bitna. Bitnija od svih Zoom poziva, sastanaka i ideja. Ovde si samo ti i tvoje telo. I to je jedino što je bitno.“

Nekoliko sekundi gledala me je kao da sam joj upravo predložila da rasproda sve što ima, razdeli siromašnima i ode da živi na pustom ostrvu. Zatim je jedva primetno klimnula. Ovoga puta nije morala ni da pukne prstima.

Jedna od žena prišla je bešumno. Uzela je telefon i tablet i odnela ih iz prostorije.

Ostala je sama, bez ekrana, tuđih glasova i neodloživih obaveza.

Prvih nekoliko trenutaka nije znala šta će sa sobom.

Udahnula je. Prvo kratko i oprezno, kao da proverava da li je zaista dozvoljeno da ništa ne radi. Tek posle nekoliko minuta ramena su joj se opustila. Onda je, čini mi se, prvi put udahnula duboki mir u svaku ćeliju svog tela. I to je bilo kao ponovni susret sa samom sobom.

Posle mi je rekla da je taj dan uradila nešto nezamislivo za nju. Prvi put je osetila da je i ona važna. Da sve što ima postoji zahvaljujući njoj. A ipak, sve će nastaviti da postoji čak i kada ona na jedan sat prestane da bude dostupna.

Zato je taj dan bio početak jedne važne promene. Odlučila je da više neće biti poslednja osoba na sopstvenoj listi.

Sat koji pripada samo njoj

Od tada se viđamo dva puta nedeljno. Nekada se pokrećemo, nekada više dišemo nego što se pomeramo, a nekada ćutimo ili se toliko smejemo da zaboravimo na vreme.

Telefon i tablet ostaju van studija. Tih sat vremena pripada samo njoj.

U kući sa tri bazena, staklenim liftom i ljudima koji su tu da ispune svaku njenu želju, taj sat postao je jedino mesto na kojem niko od nje ništa ne traži.

Tek kada je prestala da kontroliše sve oko sebe, ponovo je osetila svoje telo. I počela da ga tretira kao svoj luksuzni dom.