Zašto uvek odlažem sebe za sutra?
Sebe odlažemo za sutra jer čekamo dozvolu koju nam niko neće dati: ni porodica, ni posao, ni društvo. Zato se javlja osećaj krivice čim uradimo nešto samo za sebe. Tu dozvolu možeš da daš samo ti.
„Svaka osoba ima tri života: javni, privatni i tajni život.“
Gabrijel Garsija Markes
Iako je Markes ovo napisao davno, deluje mi kao da je opisao baš mene i žene koje poznajem. Jer javni i privatni život igramo bez greške. Ali tajni… tajni je onaj gde nas niko ne vidi i gde pada svaka maska.
Javni život: lice koje drugi očekuju
U javnom životu radimo, podižemo porodicu, brinemo o drugima, organizujemo sve. Ljudi nas vide kao stenu. Kao ženu koja ne puca, koja sve stiže. Spolja aplauz. Iznutra iscrpljenost.
Privatni život: dokaz da vredimo
U privatnom životu sebi smo nametnule gomilu obaveza, planova, raznoraznih spiskova i stalnih usavršavanja. Ulažemo u znanje, u kuću, u decu. Na prvi pogled izgleda kao savršen red, ali zapravo je nova vrsta obaveze. Još jedan dokaz da nismo stale. Da smo vredne, da vredimo. Dokaz da smo savršene.
Dokazujemo to nameštenim porodičnim fotografijama, još jednom diplomom okačenom na zid, još jednim obrokom skuvanim na vreme.
Tajni život: trenutak koji razotkriva sve
A onda ostaje onaj treći, tajni život. Onaj u kojem nema publike. Sediš u kolima ispred parka i gledaš u vrata. Treba da izađeš i da napraviš hiljadu koraka. Sitnica. Ali ne možeš. Ne zato što nemaš snage, ne zato što nisi aktivna. Nego zato što je to za tebe.
I baš tada sve postaje teško, nepotrebno, besmisleno. Tuđe obaveze nosiš bez pitanja, a sopstvene korake odlažeš u nedogled.
Krivica kao nevidljiva kazna
Svaka žena zna taj osećaj krivice čim uradi nešto samo za sebe. Odeš na masažu i u glavi čuješ glas: „Mogla sam za to vreme da složim veš.“ Legneš ranije, a u glavi misliš: „Mogla sam da napišem još jedan mejl. Da završim još jedan zadatak.“
Ti si poslednja. Svi drugi pre tebe.
Svi drugi su važniji od tebe. To je obrazac u koji smo ugurane.
Trenutak istine
Jednog dana, dok sam i ja tako sedela i dvoumila se šta da uradim, po prvi put sam se zapitala: Zašto mi treba dozvola da živim svoj život? Ko izdaje te dozvole u mom životu? Porodica, posao, društvo? Ili ću je, prvi put u životu, dati sama sebi?
To pitanje me je preseklo. Jer istina je surova: niko ti nikad neće dati dozvolu da budeš važna. Ako čekaš, zauvek ćeš ostati na poslednjem mestu.
Tri života, tri ogledala
Javni život je onaj koji vide svi: kolege, komšije, poznanici. To je neka vrsta predstave koju igramo.
Privatni život je onaj koji delimo sa najbližima: porodicom, partnerom, prijateljima. I on je, veoma često, predstava, samo za uži krug ljudi.
Tajni život je onaj koji krijemo i od sebe. Mesto gde se vidi koliko retko radimo i najmanju stvar koja je samo za nas same, za našu dušu.
Ako ga i dalje guraš pod tepih, taj deo neće nestati. Samo će te svakog dana podsećati koliko sebe stavljaš na poslednje mesto. Koliko sebe odlažeš za neko drugo, bolje vreme.
A šta ako to drugo i bolje vreme nikada ne dođe?
Pečat
Ne treba ti ničija potvrda. Dozvolu daješ sama sebi. To je jedini potpis koji vredi.
Pitanja
Zašto imam osećaj krivice kad uradim nešto za sebe?
Zato što smo dugo učile da su drugi važniji. Čim uradiš nešto samo za sebe, javi se glas koji kaže da si za to vreme mogla da uradiš nešto korisno. To je naučeni obrazac, a ne istina o tebi.
Zašto uvek odlažem sebe za sutra?
Jer čekaš dozvolu, trenutak kad će sve ostalo biti završeno. Taj trenutak retko dođe.
Kako da prestanem da čekam dozvolu?
Počni od jedne male stvari koja je samo za tebe i uradi je bez objašnjavanja. Dozvolu daješ sama sebi.
Pet dana povratka sebi
Ako želiš da počneš od nečeg malog što je samo za tebe, prijavi se na Pet dana povratka sebi. Svako jutro kratka praksa kroz dah i nežan pokret. Besplatno. Pročitaj i zašto pet minuta posla odlažeš već četiri dana.
