Francuska bajka

 

Prvo sam osetila njen prodorni parfem. Mirisala je na cveće i vanilu. Onda sam čula zvuk njenih potpetica, prišla mi  je i sa osmehom počela da cvrkuće na francuskom jeziku. Smejala se i pričala, gestikulirala, a ja se nisam trudila da je razumem. Samo sam se prepustila njenoj pozitivnoj energiji, i zatekla sebe kako se smejem zajedno sa tom doteranom, veselom ženom, koja je čekala pored mene u redu. Tada sam shvatila da je smeh univerzalni jezik koji razumeju svi ljudi na planeti.

Moj utisak je da su sve francuskinje koje sam srela generalno takve. Mirišljave i nasmejane. Kako i ne bi kada su okružene cvrkutom ptica, mirom i spokojem francuskog sela. Kada si u takvom društvu, nemoguće je a da se ne zaljubiš u planine i selo, iako si dete grada i ravnice.

Moji domaćini su dali sve od sebe da ponovo poželim da se vratim u ovu zemlju nezaboravnog provoda uz dobro vino i vrhunske sireve. Od jutra do mraka obilazili smo šarena sela u unutrašnjosti, a Ivoar i Ansi su ostavili poseban utisak na mene.

 

Potrebno je:

• znati nekoliko reči francuskog jezika
• prepustiti se uživanju u sirevima, vinu i smehu
• voleti šetnju, prirodu i ljude

i dobar provod je zagarantovan.

 

Yvoire, Rhône-Alpes, Francuska

 

Srednjevekovno naselje, smešteno na obali jezera Ženeva, spada u jedno od najlepših sela u Francuskoj. Kada kročite u Ivoar, kao da ste se vratili 700 godina u prošlost, jer ovde nema saobraćaja, samo ljudi koji šetaju, gradske zidine, uske kamene ulice i kućice prepune cveća. Mestom dominira impresivni dvorac iz 14. veka.

Ovo seoce savršeno je za šetnju i uživanje. Stare i veoma šik kuće prepune cveća zadovoljstvo su za oči. Dok koračamo sve dublje u prošlost, vodjeni uskim uličicama Ivoara, širimo nozdrve da upijemo miris ruža, a srednjevekovnu tišinu ispunjava cvrkut ptica i šum talasa u daljini. Kada se umorite od lutanja po prošlosti tu je obala jezera koja mene podseća na more, a uz sve te zvuke, mirise i pogled na planine, meditacija je zagarantovana.

 

Annecy – Ansi – Alpska Venecija

 

Kada kročite u stari deo ovog grada na prvi pogled vam je jasno zašto ga zovu Francuska Venecija. Prošaran je brojnim kanalima u kojima plivaju patke i labudovi. Pogled na njih, duboki udah i za tren se nadjete u 12 veku. Voda je savršeno čista, i naprosto mami da uskočiš u nju i da se okupaš.  Nema raspevanih gondolijera, već sve deluje nekako prefinjeno i ugladjeno. Stara dama Ansi zna koliko vredi i elegantno drži do sebe.

Srednjevekovni zatvor trouglastog oblika koji je sagradjen 1132. godine, prva je asocijacija na Ansi i spada u jednu od najviše fotografisanih gradjevina u Francuskoj. Izgradjen je na ostrvcetu i podseća na brod koji plovi.

Svuda okolo nalaze se turisti, koji su se savršeno uklopili u duh ovog srednjevekovnog gradića. Šetaju, uživaju, i samo poneki bljesak aparata podseti da smo u 21 veku.

Fracuska je zemlja dvoraca, tako da zamak ženevskih grofova iz 13. veka i Ansiju daje posebnu čar.  Do njega se dolazi uspinjući se uskim ulicama i hodnicima.

Verovatno najbolji savet koji možete da dobijete kada planirate šta da obidjete u ovom gradu jeste: ništa ne planirajte! Samo istražujte, lutajte i uživajte otkrivajući šta se nalazi iza ugla, u nekoj udaljenoj uskoj uličici ili skrivenom pasažu. Osim što je elegantna i prefinjena, stara dama Ansi je i veoma misteriozna. Ispuniće vas osećajem, da, iako u potpunosti uživate u onome što vidite, moguće da postoji nešto što čeka da bude otkriveno, odmah tu iza ugla, samo je potrebno da malo bolje zagledate.

 

Ponts de la Caille

 

A ti? Koliko si ti daleko spremna da odeš da bi pobedila sebe?

Moj strah od visine se budi i kao da me izaziva. Nećeš uspeti da me sprečiš da uživam, pomislim prkosno i zakoračim na vidikovac sa kojeg puca pogled na dva mosta i stene.

Dok gledam u impresivnu gradjevinu, sagradjenu da spoji  ljude i olakša im komunikaciju, ne mogu a da se ne zapitam koliko je snage i hrabrosti trebalo za to? Mostovi me posebno impresioniraju, jer su simbol pobede čoveka nad prirodom. Veliki i ćutljivi svedoci ljudske težnje da se poveže, pomiri , da ne bude podele ni rastanaka. Mostovi kao simboli ljuske povezanosti.

Dok koračam po jednom od najstarijih i najvišljih mostova u Francuskoj po glavi mi se motaju reči našeg nobelovca Andrića: “Svi su oni u suštini jedno, i podjednako su vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na prepreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.”

 

Tako snažni i moćni, mostovi prenose osećaj da je čovek kao jedinka jači nego što može da zamisli, a da su svi ljudi, gde god da žive, u suštini jednaki i da teže da se povežu, prevazidju razlike i pronadju srodne duše.