leptir

Ko zna zašto je to dobro ili kada će gusenica da postane leptir

Kada se desi nešto loše moja drugarica Slavica ima običaj da kaže: “Ko zna zašto je to dobro”. Mene je ta njena izjava izluđivala, priznajem. Sve do skoro. Kada je videla da sam očajna, jer stvari u mom životu ne teku onako kako sam ja zamislila, pokušala je da me uteši tom svojom mudrošću. Po prvi put sam zastala i zamislila se.

Da li zaista postoje događaji za koje mislimo da ih nismo zaslužili, ljudi koji nisu fer prema nama, iskustva koja nas kidaju i lome, a u stvari nas uzdižu, uče i koja se dešavaju za naše dobro? Da li je moguće da su situacije koje mi doživljavamo kao bolne, u stvari nešto najbolje što je moglo da nam se dogodi?

Postoji ona pričica o gusenici koja mora da se oslobodi svoje čaure da bi se pretvorila u leptira. Devojčica koja je posmatrala tu leptirovu borbu, odlučila je da mu pomogne. Oslobodila ga je čaure i širom otvorenih očiju očekivala je da on raširi svoja raznobojna krila i poleti. Međutim, to se nije dogodilo. Leptir je bauljao po blatu bez snage, bezbojnih, zgužvanih krila, bespomoćan i nezadovoljan, jer mu je oduzeta mogućnost da postane ono što je njegova svrha.

Ono što je u najboljoj nameri devojčica previdela je prirodan tok događaja. Leptiru je bilo potrebno da sam razbije svoju čauru, da mu krila na taj način ojačaju, da bi bio u stanju da pokaže svu svoju lepotu.

Lekcija koju je devojčica na taj način naučila jeste da treba imati hrabrosti da čekaš i posmatraš i poverenja u život i životni put.

devojcica-i-leptiric-svet-po-meri

Veoma često smo nestrpljivi i želimo sve, odmah, sada i ovde, zaboravljajući da sve ima svoj put, koji mora proći kako bi se pokazalo u punom svetlu. Postoji nevidljiva ruka koja nas vodi baš u onom smeru u kojem treba da idemo. Prepreke su tu da ojačaju naša krila, našu suštinu. Kada bi neko pokušao da ih savlada umesto nas, ne bismo se razvijali na pravi način i postoji šansa da ne bismo bili ono za šta smo stvoreni.

Zato, kada pomislite da vas život šiba po golom telu, da vam stopala krvare od neprekidnog hoda po slomljenom staklu, setite se da je svaka prepreka tu da vas uzdigne, ojača, da vam oboji krila i pripremi vas za vašu svrhu.

Pokušajte da se prepustite, da verujete u prirodni poredak stvari i podsetite sebe: “Sve ovo što se dešava, iako mi trenutno ne prija jer se sve u meni i oko mene lomi, odlično je za mene. Odlično je za moj rast”. Ili što bi moja Slavica kazala: “Ko zna zašto je to dobro”.

Naravno da je mnogo lakše ovo napisati nego ga zaista primeniti. Znam da je potrebna snaga da otvorenog srca prihvatimo ono što nam se dešava, da ljudima dopustimo da budu ono što jesu i kada nas njihovi postupci povređuju. Potrebna je snaga i da sebi dopustimo da budemo to što jesmo. Da nikada ne dozvolimo sebi da prigušimo sopstvenu svetlost zato što nekom drugom ide u oči.

Često nas život testira, stavljajući pred nas izazove.

Sva ta sila koju ulažemo da ih savladamo, pokazuje nam koliko smo posebni i snažni. Svaka nova prepreka znači da smo korak bliže ka potpunom kidanju čaure. Korak bliže ka svetlosti dana u kojoj ćemo raširiti svoja krila i u punom koloru prigrliti život i sve ljude koji su imali hrabrost da ostanu pored nas.

I onda ćemo shvatiti. Trebalo je samo verovati. Prepustiti se prirodnom toku stvari.

Jer…ko zna zašto je to dobro.

 

Preporučujem vam i ove tekstove:

Leave a Reply