Sedim na ivici kreveta, moja bosa stopala dodiruju hladan pod. Na desnoj nozi još jedan žulj od cipela. Lepih, lakovanih, koje nikada nisu bile za trčanje, ali, naravno, ja u njima trčim za svima. Za tuđim potrebama. Emocijama. Tuđim dramama koje posrču moju energiju brže nego ja jutarnju kafu.
Jel moguće? Zar opet ista priča? Svaki put ista priča, samo se likovi menjaju. Osim mene. Ja sam uvek tu da igram glavnu ulogu u tuđim filmovima, dok svoj uporno odlažem za neko bolje sutra.
Ali evo surove istine za koju mi je trebalo milon godina da sebi priznam: niko ti ne oduzima mir, vreme i dostojanstvo. Ti ih sama predaš na tacni uz najlepši osmeh.
Kako postaviti granice u odnosima
Nekada sam naivno verovala da će ljudi da ukapiraju kada je dosta. Kada je meni dosta. Da će da osete da sam umorna i da mi treba pauza. Da mi je duša na izdisaju, a osmeh zategnut kao grudnjak dva broja manji.
Ali nisu.
Jer ja nisam znala da im kažem, da postavim granice. Nisam znala da zatvorim vrata. I ono što me najviše žulja: nisam verovala da imam pravo da ih zatvorim.
Zašto je postavljanje granica teško
Samo još ovo da odradim, pa ću da odmorim.
Evo još jednom da prećutim, pa ću onda da postavim granicu.
Samo još danas, pa ću sutra biti drugačija.
A sutra nikada nije došlo.
Jer ja sam bila ona koja se smeška, klima glavom i govori:
“Ma šta mi fali, mogu ja još malo.”
A to je u mom slučaju značilo: nastavi da nosiš sve dok se ne raspadneš, ali molim te, radi to sa stilom.
I svaki put kad sam prešla preko sebe, tešila sam se u smislu: “Ma dobro, nije strašno. Mogu ja to.” I to mi je zaista izgledalo bezopasno, kao da ništa ne gubim.
A u stvari, šta je istina?
Svaki taj sitni kompromis je gulio je sloj po sloj moje vrednosti. Pretvarao me je polako u ženu koju više nisam mogla da prepoznam.
Taj trenutak kada ti je svega dosta
Onda je došao taj dan. Dan kada sam pukla. Ne dramatično, ne uz suze. Više kao elegantan lom, koji napravi porcelanska šoljica kada je samo spustiš na sto, a ona se raspadne na dva savršeno jednaka dela.
Stajala sam u kuhinji, telefon prislonjen uz rame, dok sam slušala nju, kako se po stoti put žali na svoj život.
„Znaš… nije fer…,“ govorila je, a ja sam automatski odgovarala: “Da, da… Ne, nije u redu…”
Ali tog trenutka nisam mislila na nju. Mislila sam na sebe.
Na to koliko puta sam stavila tuđe osećaje ispred svojih. Koliko sam puta izigravala stub koji nikada niko ne pita kako, jebote, stojiš. Kako sam nebrojeno puta trpela divljačke udarce života u stomak, dok sam se u isto vreme smeškala svojim najlepšim osmehom. Plakala u kupatilu, u kolima, da niko ne vidi, a onda izašla i rekla: “Sve je u redu.”
Nije u redu. Nije u redu da te ljudi gaze zato što ćutiš.
I tada se desilo to. Prvi put u životu prekinula sam vezu bez griže savesti. Nisam čak ni rekla „čujemo se kasnije“. Bez drame. Ništa nisam objašnjavala. Po prvi put nisam imala potrebu da objašnjavam. I iskrena da budem: bilo je božanstveno.
Uvid koji menja sve
U meni se pojavila rečenica koju do tada nisam imala hrabrosti da kažem sebi:
„Nemoj nikada nikome da dozvoliš da te gazi.“
Ta rečenica nije zvučala kao manifest iz jeftine knjige o samopomoći. Zvučala je kao hladna istina, koja se ureže u svaku poru. Istina koja mi je u tom trenutku trebala.
Jer život te ne pregazi odjednom. Pregazi te kroz stotine sitnih trenutaka kada si rekla: „Ma može…“ umesto jednog kratkog, snažnog: „Ne“.
Gaziš samu sebe svaki put kada okreneš glavu od svojih granica, misleći da je ljubav trpljenje. Nije. Ljubav nije trpljenje.
Snaga nije u tome da izdržiš. Nije tvoj posao da spasiš sve, dok gaziš sebe.
Tvoj glavni zadak je da brineš o sebi.
Šta se desi kad naučiš postavljanje granica
Shvatila sam da nije najstrašnije to što me ljudi gaze. Problem je što sam im ja to dozvolila. Jednostavno sam legla na pod. I kada sam to uvidela, počela sam da teram sebe da kažem “ne”, bez objašnjenja. Bez griže savesti.
Nije bilo lako. Stalno sam morala sebe da podsećam da imam prava na to. Da je bitno šta ja želim i kako se osećam. Da sam ja bitna.
I desilo se nešto čudno. Gotovo nestvarno.
Svet nije stao.
Ljudi koji me vole nisu otišli. A ja sam prvi put u životu disala punim plućima. Hodala sam kao žena koja zna koliko košta mir u duši.
Pitanje za tebe
Pokušaj da sebi odgovoriš iskreno na ova pitanja:
Koliko puta si ove nedelje prešla preko sebe?
Rekla da, iako ti je telo vrištalo: „Neeee“?
Koliko još planiraš da budeš fina, uvek dostupna, u nadi da će ti drugi odati neko nevidljivo priznanje?
I najvažnije:
Kada planiraš da vratiš sebi ono što si poklonila ljudima koji to nisu znali da poštuju?
Ako treba samo jednu stvar da naučiš iz mog primera to je da niko nikada neće podići tvoje granice umesto tebe.
Zato, pošalji ovo ženi za koju znaš da treba da pročita kako postaviti granice. Možda je upravo sada na korak od toga da ponovo pređe preko sebe i svojih granica.
