Bojana nije verovala u skromnost.
Skromnost je za siromašne – a Bojana to nije bila
Skromnost je za ljude koji ništa nemaju. A ona je imala — i više nego što joj treba.
Imala je lice koje privlači pažnju čak i pod hirurškom lampom. Titulu, kancelariju sa staklenim vratima, potpis koji odlučuje o životu i smrti.
Imala je parfeme koji dolaze iz inostranstva, bukete koji se šalju bez povoda, poklone umotane bolje nego emocije njenih pacijenata.
Fleke krivice
U njenom ormaru nije bilo mesta za sumnju. Samo za mantile — savršeno bele, ispeglane, bez ijedne fleke krivice.
Bojana je volela sistem. Jer sistem nju nije pitao ništa. Nije je testirao. Nije je terao da zna. Samo da izgleda kao da zna.
A to je već bila umetnost koju je dovela do savršenstva.
Na njen sto nisu stizali samo nalazi.
Stizale su koverte. Zahvalnice. Kese sa logom Chanela. Piće iz Švajcarske.
Kartice sa rečima: „Neka ovo bude samo mali znak zahvalnosti.“
Ljudi su verovali da spas dolazi sa osmehom i ljubaznošću.
A Bojana im je to pružala. Lep osmeh. Ljubazne reči.
Ništa više.
Niko nije primetio da ne gleda nalaze. Da ne sluša šta govore. Da ne zna razliku između simptoma i simulacije.
Jer Bojana nije gledala ljude u oči. Bojala se da će u njima videti istinu. Da će onda ljudi shvatiti koliko ona ne zna.
Koliko glumi.
Koliko laže.
Zato je naučila da gleda kroz njih. Kao da ne postoje. Kao da ljudi nisu ništa više od procedura.
Direktor bolnice
Direktor klinike je imao je istu prazninu u pogledu, samo bolje odelo.
Nju nije cenio zato što je sposobna. Cenio ju je zato što ćuti. Zato što nikada nije postavila nijedno pitanje. Nisu se mešali jedno drugom. On joj nije zamerao greške, ona mu nije postavljala pitanja o čudnim nabavkama, fiktivnim pacijentima i računima.
Ona mu je bila zgodna figura u šahovskoj partiji u kojoj niko više nije želeo da pobeđuje, samo da ostane na tabli.
Njih dvoje su bili savršena slika sistema. On je štitio njen lažni autoritet. Ona je hranila njegovu gramzivost. A između njih — koverte su se razmenjivale tiho.
Bez reči.
Kao dogovor dve strane koje više ni ne znaju zašto ćute.
Sve je savršeno funkcionisalo.
Sve dok jednog dana nisu ušle one.
Ulazak bez koverte
Majka i ćerka.
Pojavile su se tiho, bez pompe. Poklona. Bez poznanstava. Bez arogancije.
Došle su zajedno, onako kako ljudi dolaze kada ne znaju kome da veruju, pa se drže jedno drugog. Ušle su u ambulantu s nekom nežnom verom u sistem, beli mantil i nasmejana lica. Sa verom da će sve biti u redu.
Majka je sela pažljivo, kao da poštuje prostor. Disala je plitko, ali osmeh nije skidala s lica. Onaj osmeh ljudi koji ne žele da budu teret.
Ćerka je nosila fasciklu, stisnutu kao štit. Nije imala torbu od 800 evra. Nije imala kovertu.
Imala je glas. Jasan. Skroman. Glas koji se ne ulizuje. Ne podilazi. Koji je dostojanstven.
Bojana je sedela preko puta njih, prelistavala nalaze bez stvarnog interesa. Nije ih gledala u oči. Gledala je kroz njih, s visine kao i sve bez koverte — hladno, funkcionalno. U glavi je već razmišljala o ručku, sledećem terminu, šopingu posle posla.
Ali nešto je ovoga puta bilo drugačije. Ćerka nije pričala kao ostali. Postavljala je pitanja. Smireno. Stručno. Znala je pojmove. Znala je šta traži.
Kad sistem ne zna da pogleda u oči
Bojana ih je posmatrala bez previše pažnje. U početku se trudila da isprati ono što govore, da pregleda papire, ali negde između treće rečenice i zvuka štikli koje su joj sestre ostavljale u hodniku, već je odlučila da neće ići dalje. Ne zato što ne zna šta je – znala je vrlo dobro da se radi o nečemu ozbiljnom. Već zato što je osetila nešto opasnije.
Osetila je da ćerka veruje. Previše.
Da je gleda kao autoritet, kao spas, kao nekog ko zna.
I to je bilo nepodnošljivo.
Jer Bojana nije volela taj pogled. Nije volela da joj se polaže nada u ruke. Nije volela odgovornost koja dolazi uz taj beli mantil koji tako savršeno sakriva paniku, neznanje i bes.
„Ništa ozbiljno ne vidim ovde“, rekla je i spustila fasciklu sa blagim osmehom koji je vežbala godinama. Onaj osmeh koji govori: Verujte meni. Ja sam ta koja zna.
Ćerka je klimnula, nesigurno.
„Ali mama se sve više umara. Kašlje… izgubila je šest kilograma za mesec dana.“
Bojana je slegla ramenima.
„Možda malo produžena infekcija. Dobiće terapiju. Ako se ne popravi, videćemo dalje.“
Ali nije planirala da vidi dalje. Već je odlučila. Ova žena nije važna. Nema prezime koje zvoni. Nikakvu vezu. Nema kovertu. Biće jedna od onih koje sistem sam proguta.
Jer ove dve žene nisu bile kao drugi pacijenti. Bile su pune poverenja.
A poverenje — ono je opasno. Jer mora da se opravda.
Kada su izašle Bojana je odmahnula rukom kao da tera dosadnu muvu od sebe. Za trenutak nešto ju je steglo u stomaku, ali onda je pomislila na ručak u elitnom restoranu na koji ide posle posla i odmah se oraspoložila.
Kad savest zapecka pa prođe
Na stolu je, par sati kasnije, zatekla kesu sa parfemom i zlatnim brošem. Poklon od jednog od pacijenata koji je želeo „da ostane zahvalan“. Bojana ga je otvorila bez trunke osećanja. Samo zadovoljstvo. Zato što zna da je lepa. Zato što zna da se od nje očekuje da prima. Jer — ona to „zaslužuje“.
Ćerka je znala da ništo nije u redu. Nije htela da stane. Tražile su drugo mišljenje. I treće.
Ali svi su se poznavali. Niko nije hteo da protivreči Bojani.
„Ako je doktorica rekla, verovatno jeste.“
„Ne komentarišemo koleginice.“
„To nije profesionalno.“
Zidovi. Jedan po jedan.
Kada su došle na kontrolu majka nije više mogla da hoda. Tumor je bio očigledan, agresivan, star najmanje mesecima. Ali tada je već bilo kasno.
Bojana je pročitala nalaz, potpisala uput i rekla rečenicu koju je ponavljala mehanički: „Nažalost, neke bolesti dugo ne daju simptome. To vam je takva bolest, znate?”
Ćerka nije vrištala. Nije pravila scenu. Samo je klimnula, tiho, kao neko ko je shvatio da igra nikad nije bila fer. Da se životi mere ne po snimcima, već po poklonima. Po statusima. Po tome da li si znao koga treba, kada treba.
Samo je sedela naspram nje, zbunjena, slomljena, ali i dalje… pristojna. U sebi je vrištala „Zašto nisi uradila više? Zašto nisi bila čovek?“
Jer znala je. Mogla je. Ali nije htela.
Ne da bi im naudila, već da bi zadržala osećaj kontrole. Da ne mora da prizna da nije dorasla tom poverenju. Tom poslu.
Kada je već bilo kasno
Ćerka je ostala sa fasciklom punom papira koji više ništa ne znače.
A Bojana?
Bojana je sledeće jutro došla u ordinaciju u novim štiklama. Donela je kolače za kolege.
Na stolu je već bio buket ruža i nova kovertica – od porodice jednog drugog pacijenta, koji „ne zna kome bi se obratio osim njoj“.
Negde oko podne direktor ju je pozvao u kancelariju. Sela je naspram njega prekrstivši svoje duge noge. Pravili su planove gde će na letovanje.
I sistem je disao dalje. Svet je nastavio da se okreće kao da se ništa nije desilo.
—
Šta ne vidi skener
Godinu dana kasnije, Bojana na skeneru. Rutinska kontrola. Bez mantila. Nenašminkana. Bez statusa. Skener prelazi preko nje. Nema razloga za brigu.
Skener ne vidi ništa lose. Jer skener ne skenira savest.
Ona i dalje nosi beli mantil. I svaki put kad primi novu kovertu, malo dublje zatrpa onu jedinu stvar koju skener ne očitava: svoju savest.
Jer ako prestane da grabi — moraće da prihvati istinu.
A istina ne dolazi u ukrasnoj kesi. Ne miriše na Chanel. Ne šapuće „samo mali znak pažnje“.
Istina dolazi gola. U očima ćerke koja je izgubila majku. U tišini hodnika koju nijedan parfem ne može da ispuni.
I Bojana to zna. Zato i dalje prima poklone.
Jer svaki novi poklon je —nova lopata. Za ono što je zakopala živa.
