Nema imena za ovo. Ne postoji reč dovoljno velika da pokrije prazninu.
Otišla je brzo. Ili sporo. Kako se meri vreme kad neko nestane? Sekunde i godine postaju isto – sve što ostane je pre i posle. Pre nego što je otišla. Posle, u kojem više ništa nije kako treba.
Sat na zidu otkucava, ljudi pričaju, grad bruji istim tempom. Sve se kreće, kao da je gluvo za to što je meni sve(t) sta(l)o.
Prve dane sam provela zureći u stvari koje su ostale iza nje. Sitnice koje su izgledale obično dok ih je koristila. Četka za kosu. Njena torba. Miris u jastuku. Ništa veliko, ništa važno, a opet – poslednji most između mene i nje. Sitnice koje nisam dozvoljavala nikom da ih dira. Čak ni sebi. Jer, činilo mi se, dok su tu, ona nije potpuno otišla.
Ponekad zaboravim.
Telefon mi je već u ruci. Prst klizi ka njenom broju. Refleks. Navika. Ljubav koja ne zna da je nema.
Treba da joj kažem nešto. Nešto lepo. Nešto smešno. Ili ništa – samo da čujem njen glas.
Da je pitam kako je. Samo da je pitam za onaj njen recept. Da je pitam bilo šta, jer sve bi imalo smisla kad bih čula njen odgovor. Ali nema glasa
Samo… tišina.
Nedostaje mi.
Nedostaje mi kako se smejala, kako je izgovarala moje ime. Fali mi osećaj da joj pripadam. Da imam nekog svog, nekog ko me zna i voli onako kako samo mama zna. Bez pitanja. Bez uslova.
Nedostaje mi da budem njena mala devojčica. Makar na minut. Makar u nevažnom razgovoru.
A bol?
Bol ne jenjava. Ne omekšava. Ne prolazi.
Vreme ne leči. Samo te nauči kako da bolje prikriješ bol. Kako da funkcionišeš sa nevidljivom ranom koja nikada ne zarasta.
Sve(t) ide dalje. Ljudi se smeju, žale se na vreme, pričaju o planovima. Ispijaju kafe, kupuju poklone, planiraju letovanja. Kao da ništa nije drugačije.
A meni ponekad treba samo jedna sekunda da se sve sruši. Miris nečijeg parfema. Neka random slika. Pesma na radiju. Neko ko izgovori njeno ime istim tonom. Crvena ruža – ista takva stajala je na njenom stolu…
I odjednom stojim u mestu dok sve(t) prolazi pored mene. U grudima ništa osim crne rupe koja se širi, gutajući sve.
Ponekad pomislim da je čujem – kako me doziva, kako vuče papuče kroz hodnik. Ali nije ona. Nikad nije ona. Samo vetar koji zna kako da zvuči kao ona. Samo tišina koja se oblači u njene oblike da me muči.
Ne postoji uteha. Samo navikavanje. Život nastavlja da se vrti, ljudi nastavljaju da pričaju, svet ne zastaje ni na trenutak.
A u meni – jedno veliko ništa.
Prazno mesto ostaje. Rana koja ne zarasta. Kamen koji pritiska.
Samo dišem oko njega, svaki dan, kao stranac u sopstvenom telu.
Nosim ga u sebi, zauvek. Ne zato što želim, nego zato što ne postoji način da ga izbacim iz sebe.
