Nisam ja stvarno htela da imam psa. Dok su mali, kuce svuda piške i stvaraju velik haos oko sebe. Nisu tako čisti i nevini kao zeke, niti samostalni kao mace. Naravno da su psi najbolji čovekovi prijatelji, ali po koju cenu? S druge strane, nemam ja uslova da čuvam psa, a ni vremena da mu se u potpunosti posvetim.

I dok sam ja tako vodila svoj unutrašnji monolog, jedan dogadjaj vodio je drugom, jedna osoba do druge, zatim treće i kockice su se tako složile da sam uhvatila sebe kako nestrpljivo odbrojavam dane do trenutka kada će jedna slatka mala kuca Lola postati deo mog života.

Od prvog momenta kada me je ugledala ona je znala da sam ja njena i da je ona moja. Da pripadamo jedna drugoj. To bezuslovno poverenje koje mi je poklonila, iako me je poznavala svega par minuta, bila je neprocenjiva lekcija koju sam naučila od nje. Pokazala mi je da treba verovati sebi i svojim instiktima, i da, ako tražimo, uvek ćemo pronaći razloge za strah i beg. Umesto toga, mnogo je lepše i lakše prepustiti se pozitivnim emocijama, prepustiti se ljudima i dogadjajima, jer nas to može odvesti u neku novu, divnu priču.

Zahvaljujući prijateljima, knjigama i čika Guglu pripremila sam se dobrano za taj veliki dogadjaj. Potkovana novim saznanjima, znala sam šta me očekuje. Besane noći za početak. Žrtvovaću svoj san prvih par dana. Neke drage papuče. Cipele. Moje nove predivne crvene cipele na štiklu. Ok, dosta! Bez obzira koliko bila pripremljena, ipak je to bio veliki šok i stres za mene. Moje nove cipele. Onda sam sela, duboko udahnula, i shvatila da je vezanost za materijalne stvari siguran put ka patnji. Obećala sam sebi da se nikada više neću vezivati za materijalne stvari, jer iste takve cipelice mogu da kupim kada poželim. Iste potpuno. S druge strane, cipelama je mesto u cipelarniku. U redu, i to sam naučila.

Nasa prva zajednička noć bila je zaista kao iz bajke. Lolica je sve vreme spavala, opušteno, kao da je oduvek tu, pored mene. Ja sam slušala njeno disanje, i divila se mirnoći i smirenosti koju ima dok spava. Kada se ujutru probudila, nije odmah skočila iz kreveta, vec se lagano protegla, zevnula, zatim ponovo istegla svaki svoj mišić. Ne samo posle spavanja, ona to radi svaki put kada ustane. To je sjajna lekcija za sve koji dugo sede. Pred računarima, na primer. Svaki put kada ustaneš sa stola, dobro se istegni. Ujutru posle budjenja takodje. Istezanje je veoma bitno i čini da se osećaš mnogo bolje. To je treća lekcija koju sam naučila od Lole.

Kada se dobro istegneš vreme je za maženje. Maženja nikada dosta. Svako jutro kada otvoriš oči i vidiš dragu osobu, obraduj se kao da je vidiš prvi put u životu. To je ono što Lola radi. Sreća, sreća, radost. Počeo je novi dan i mi smo tu, zajedno i vreme je za maženje. Ovo je odličan podsetnik za mene da tu istu vrstu ljubavi pružam članovima svoje porodice i dragim prijateljima. Da pokažem ljudima koliko ih volim i koliko mi je stalo do njih. I da ih zagrlim i pomazim jer…maženja nikad dosta 🙂

Daj sve od sebe da dobiješ ono sto želis, ali pritom ne zaboravi da budes fin. Kada Lola nešto poželi, ona će biti uporna i na sve moguće načine će se truditi da to i dobije. Suptilno, uporno, nenametljivno. Kružiće oko mene, cvileće ili me samo gledati svojim prelepim očima kojima ne možeš da kažeš ne. A kada konačno to i dobije, biće presrećna i skakaće do plafona od zahvalanosti. Upornost, radost i zahvalnost. Lekcija kojoj me ona svakodnevno uči.

Lola nije zlopamtilo. Sigurna sam da joj nije pravo što je povremeno ostavljam samu ili se ne igram po ceo dan sa njom. Ali ona nekako zna onu mudrost nad mudrostima da ako bude pamtila loše stvari, ona sama neće uživati u onim dobrim koje joj se dešavaju. Zato, kada joj nešto nije po volji, ona duboko uzdahne, pogleda me i ubrzo nadje sebi zanimaciju kako bi ispunila svoje vreme. Ne pamti loše stvari, već se koncentriši na one dobre.

Postoji još jedna stvar koja me zaista fascinira kod nje. Posmatram je svakodnevno, i divim joj se. Lola se nikada ne žali. Ona ima svoju hranu, ali joj je iz nekog razloga zanimljivija moja, iako u njoj nema mesa. Gleda me kako uzimam jedan zalogaj hrane, zatim drugi, malo nakrivi glavu i obliže se. Bude mi toliko slatka da prosto moram da podelim svoj obrok sa njom. Dodam joj jedan mali, malecni zalogaj, ne veći od zrna graška. Njam i zalogaj je nestao u sekindi, a njenoj sreći nema kraja. I onda sam shvatila. Lola nije razmišljala u stilu: “Na njenom stolu je gozba, a ja dobijam samo mrvice. Zaslužujem mnogo više. Ona je sebična i halapljiva. Sve hoće za sebe. Meni je ispod časti da skupljam mrvice sa njenog stola.” Ne. Ona je bila savršeno srećna sa onim što ima, jer ma koliko maleno to bilo, to je nešto što je ona uspela da dobije. Ona sama. To je za nju bonus, poklon. Nešto za šta do skoro nije ni znala da postoji, zatim ga je poželela, potrudila se i dobila ga. Bitan je ugao gledanja na stvari. Živeti ovde i sada i biti zadovoljan postignutim, ma koliko se to nekome činilo kao mala stvar. Nikada nemoj da (se) žalis.

Moja mala kuca Lola je moj veliki učitelj. Svaki dan sa njom je nova lekcija i zaista je oplemenila mene i moj život. Naučila me je mnogim stvarima i ja želim da joj se na neki način odužim i to tako što ću je naučiti da piški napolju. 🙂