strah-u-tegli

Šta biste prvo uradili kada strah ne bi postojao?

Svima nam je poznat strah. Onaj strašan osećaj kada ti se želudac zgrči, vilica stegne a sumnja i strah postanu jedno.

Ponekad je kod mene to osećanje bilo toliko jako, da sam shvatila da je bolje da o njemu uopšte ne razmišljam, već da ga zaključam negde duboko i zaboravim na njega. Vremenom će se strahovi i sumnje uspavati, pa ako ih ne budem hranila, možda će i nestati, zaključila sam mudro i ponosno uzdigla glavu.

Međutim, zaboravila sam jednu bitnu stvar koju sam, čini mi se, trebala da savladam kada sam imala 5 godina i kada sam se neopisivo plašila mraka. Tada me mama nežno zagrlila, a moj hrabri tata upalio je svetlo da mi pokaže da čudovište ne postoji i da nemam čega da se plašim. Time me je on, možda nesvesno, naučio jednu od najvažnijih lekcija u životu: SUOČI SE SA SVOJIM STRAHOVIMA. UPOZNAJ IH.

strah

Svi se plašimo. Kada sam pokušala da analiziram svoje strahove, pomislila sam da je u osnovi svakog straha – strah od neuspeha. Strah od pada. Plašim se da neću imati snage i energije da ponovo ustanem i pokušam. Onda se setim svih svojih padova (a bilo ih je mnogo). Ono što mi je tada pomagalo da ustanem je srce. Srce koje preuzme vođstvo i utiša racio.

Srce me je podizalo nakon pada.

Srce mi je davalo snagu da istrajem u borbi.

Srce mi je reklo: “Ne, ne plašiš se ti neuspeha. Ti se, u stvari, plašiš uspeha.”

 

Ljudi se plaše onoga što bi mogli postati, ukoliko u potpunosti oslobode sve svoje potencijale.

Plaše se da nisu dovoljno zreli za uspeh.

Da će stvari postati prevelike, a oni neće znati gde i kako sa njima, pa će ih u tom neznanju uništiti.

Plaše se odgovornosti. Sreće i ispunjenosti.

Plaše se da promene matricu po kojoj su naučili da je život težak, da je suština u odricanju i odlaganju zadovoljstva.

Plaše se da će se snovi ostvariti.

 

Sigurna sam da je svako od nas, makar jednom, iz straha rekao „ne“ lepim stvarima. I to je u redu. Sve dotle dok to ne postane pravilo po kojem se život odvija.

U jednom trenutku nisam mogla a da se ne zapitam da li zaista želim da čitavog života budem samo posmatrač? Da strahu dam tako visoku funkciju u mom životu? Da se držim po strani sve vreme?

Ili želim da istupim i da se borim? Za sebe. Protiv svojih strahova.

Da konačno glasno kažem sebi:

Ti to možes.

Ne plaši se.

Sve će biti u redu.

Preporučujem vam i ove tekstove:

Leave a Reply