“Ne, ozbiljno ti kažem. Tamo možemo da sretnemo neke mnogo dobre frajere”. Ok, raspitala se ja gde u blizini ima joga studio, kada su termini i krenem na čas. Nikada ranije nisam prisustvovala času, ali rekli su da ponesem peškir i udobnu odeću. Dodjem na čas, zauzmem mesto, instruktorka mi kaze da zatvorim oči, a ja naravno virim sve vreme i gledam šta drugi rade. Prva misao koja mi padne na pamet je: Gde sam ja ovo, jebote?
Mnogi od nas su na svoj prvi joga čas došli iz različitih razloga: neko iz radoznalosti ili zato što ga je na čas odvukla najbolja drugarica, neko da bi smršao, zategao se, bio elastičniji, neko zato što je pod stresom ili jednostavno zato sto traži neki vid aktivnosti u životu. Različiti su motivi, a ono što je zajedničko je da se posle tog prvog časa svi osećaju srećno, ispunjeno i zadovoljno. Ali…
Uvek ono ali. Kada sam sutradan prepričavala dugarici svoje utiske sa joge (istoj onoj koja me je ubeđivala da krenemo, ali nije pošla sa mnom), jedna misao postane dominantna: “Sve je to super, ali ja nikada neću moći da uradim sve ono što ostali na času rade. Verujem da ti ljudi spavaju na ekserima kada dođu kući. Mislim, ono što oni radeee… neee, to običan čovek ne može,” zaključim ja mudro, i odlučim da batalim jogu.
Onda kreće svakodnevica, trka sa vremenom, stresovi, i ja se prisetim onog mira, spokoja i sreće koje sam osetila posle joga časa. Onda odlučim da ću ponovo otići na čas, bez obzira na to šta onaj na prostirci pored radi, jer on je ionako neki fanatik a ja sam tu samo rekreativno. Instruktorka opet kaže da svi zatvorimo oči dok radimo jogu, a ja opet pomalo virim. Na jedno oko samo. Fanatici oko mene sede u položaju lotosa kao da je to nešto najnormalnije, neki dube na glavi, a neki na plafonu. Ipak, posle časa se osecam toliko lepo , da dodjem i sledeći put. I onaj tamo. I opet. I opet.
Vremenom, telo počne da reaguje i kao da mi poručuje: “Da, mila moja, možes ti to. Nije to uopšte teško. Čak naprotiv, osetiš kako ti prija”.
Nakon samo nekoliko nedelja vežbanja, primetim da sa lakoćom mogu da uradim većinu položaja. Počinjem da se osećam prijatno u svakoj asani. Ono što mi je pre samo par nedelja bilo nezamislivo, sada mogu sa lakoćom da uradim i počinjem da se osećam ispunjeno i zadovoljno. Počinjem da otkrivam nove horizonte svojih potencijala. Promene se dešavaju svakodnevno i ja ih primetim. Jedini napor koji sam uložila jeste da dođem na joga čas, a sve ostalo kao da je počelo da se dešava samo od sebe, da ni ne znam kako.
Sada kada sam počela da uživam u vežbanju, da razumem asane, počinjem sve više pažnje da obraćam na disanje. Zahvaljujući instruktorki joge i onoj njenoj navici (koja me je na početku izuđivala), da po trista puta na času kaže da dišemo. Jok, nego ću da držim dah dok se ne onesvestim! Sada međutim, postajem svesna svakog udaha i izdaha i to ne samo dok vežbam, već i u nekim svakodnevnim životnim situacijama. Kao kada je ona iritrantna koleginica pokušala da me izbaci iz takta. Prvo sam postala svesna da dišem plitko, čak i da povremeno zadržavam dah, a onda i grča u želucu. Onda duboki udah, izdah, udah i HOP..stres je nestao, a ja sam se osmehnula jer od sada ta rospija neće moći tako lako da me iznervira.
Ako pokušam da analiziram čitavo moje joga putovanje, na početku je ono više ličilo na anatomiju, matematiku i neku uvrnutu nauku. Što više sam vežbala i uživala u vežbanju, sve je postalo pesma i umetnost. Joga je sada meditacija pokreta, gde um ostaje miran i čvrst u isto vreme, a telo pleše u zavodljivom joga ritmu. Graciozno, strastveno, samouvereno.
Istezanje postaje poezija života. Onog trenutka kada sam počela da razumem gramatiku joge, počela sam da pišem poeziju na svojoj prostirci. Poeziju ljubavi prema sebi i prema svemu što me okružuje.
Ljubav, zahvalnost, radost i ispunjenost su osećanja koja ponesemo sa časa i prenesemo u svakodnevni život.
Pridružite nam se na času joge. Prvi čas je besplatan.
